Једног дана Свети Сава застаде крај пута којим су пролазили и богати и сироти, и мудри и неуки, јер његово срце није знало за разлику међу људима. Дан је био хладан, ветар оштар, а зима се увлачила под кости. Поред старог каменог моста седео је просјак у поцепаној одећи. Руке су му дрхтале, али не само од хладноће већ чинило се више од стида. Гледао је у земљу, као да се извињава што постоји. Свети Сава му приђе тихо.  „Шта ти је, брате?” — упита га благим гласом.  Просјак по