Драгана Љуна: Свети Сава и мудрац

Једнога дана, Свети Сава седео је на пропланку, поред бистрог, планинског извора. Дан је већ у сутон тонуо, вода је најлепшу мелодију творила док је миловала камење и стијене. Чаролија боја при заласку сунца разливала се низ изворску воду, љубећи обале на којима се прелепо пролећно цвеће умивало. Загледан у дубине те божанске лепоте, Свети Сава се насмешио, устао, подигао главу небу, прекрстио се и тихо изустивши:

„Твоја су дјела, уистину, чуда, Оче. Руке су Твоје неуморне биле, док Си нам сву лепоту овоземаљску творио.”

Уздахнуо је и почео да се окреће свуд око себе, као да жели убрати у зјене сву ту Богом дану лепоту, на којој нам штедео није.

Наједном је спустио поглед, као да се сам себе постидео. Није у први мах могао објаснити шта би му тачно могло значити. Знао је само да га је уздах из дубине недара заболео, као да слути нешто и да мора нешто предузети.

Наједном је зачуо тихе кораке кроз траву, а мирис тамјана испунио је његову душу и срце, да је истог трена сам себи, у браду, рекао: „Знам да си чуо шта ме мучи, Оче.”

— Помаже Бог, синко! — рече старац док му је спустио руку на раме.

— Бог Вам помогао, добри човече — одговори Свети Сава, а осмех му лице озари као да је видео самог Бога.

Био је то стари добри мудрац, који је тумарао путевима где год би чуо зов душе чисте у коју се увлачила нека зебња.

— Рекао бих да те нешто мучи, синко? Чуо сам зов твоје душе. Рад сам те саслушати и помоћи, ако могу.

Свети Сава је мало ћутао, гледајући старца мило, стезао је усне док су му очи искриле и радошћу и тугом у исти мах.

— Ех, добри мој… — показа руком око себе.

— Видиш ли и ти сву ову лепоту и богатство што нам Бог даде!?

— Није ли те страх, као мене, хоће ли људи знати ово сачувати? Нагледах се, идући светом, свега, добри мој. Нагледах се кула од бетона што ждеру ову благодет природе. Превише бетона, сивила… Нагледах се тужних лица, сивих, без радости, баш као што је бетон, асфалт… А дрвећа, цвећа, радосног поја птица скоро да и не видех… мало, врло мало, добри мој.

— Вјерују ли ти људи да природу могу заменити велелепни бетонски горостаси?

— Има ли љубави у њима, склада, вере? Има ли живота без природе и лепота које нам Бог даде на дар да располажемо њима за добробит свих ближњих? Свих нас? Рационално, да буде свега за све? Зар управо Он, док је стварао, није мислио на нас све? Или нас то, бојим се и рећи, полако саможивост и самоудовољавање почиње гутати немилосрдно!?

— Реци ми, добри човече, шта ми је чинити, јер очи ми пате, душа вене, гледајући како Божју творевину похлепа нам краде!?

Мудрац је упијао сваку његову реч. Лице му није крило радост због тога што чује из уста Светог Саве, и зато му без оклевања рече:

— Знао сам да нисам прегазио бадава пут до тебе, синко. Господ ми рече: иди и кажи Сави да вером својом твори веру у боље! Реци му да почне од деце, нека деца буду његови ученици, јер само они могу променити будућност на боље, на добро свих. И још му реци да се не растужи ако не успе одмах придобити све. Стрпљеном путу благодарје је посуто. Чуће, видеће, осетиће срце његово радост љубави када се по Божијој заповести твори.

Схватио је Свети Сава све истог трена шта му је чинити.

Схватио је да се на извору Мудрости стрпљења мора напојити, јер га чека тежак и дуготрајан пут. Али је знао да га на крају тог пута чека светлост Његова, вредна сваке муке и труда!

Захвалио се добром Мудрацу и рекао:

— Ја ћу творити по заповести Његовој, а ти ми дај времена да ти ове речи делима потврдим.

Мудрац га је благословио и рекао:

— Сад иди и вером твори дела. И не бој се док год Бога имаш уз себе.

И би по заповести Његовој. Учио је народ вери и световним поукама. Ушао је у срца деце, људе примером својим приволео снази вере.

Саградио непорушни мост вечности између неба и земље.

Схватили смо да љубав и вера чуда творе чак и онда када је наизглед битка већ изгубљена. Речи без дела на трулеж миришу, ма колико обећавале! Човека дела красе! Речи без дела, мртва су слова на папиру!