Једнога дана, Свети Сава седео је на пропланку, поред бистрог, планинског извора. Дан је већ у сутон тонуо, вода је најлепшу мелодију творила док је миловала камење и стијене. Чаролија боја при заласку сунца разливала се низ изворску воду, љубећи обале на којима се прелепо пролећно цвеће умивало. Загледан у дубине те божанске лепоте, Свети Сава се насмешио, устао, подигао главу небу, прекрстио се и тихо изустивши: „Твоја су дјела, уистину, чуда, Оче. Руке су Твоје неуморне б