Душица Ивановић: Свети Сава и задужбинарство

У спомен на моју ученицу

Љубицу Лолић, 2002-2026.

Једнога дана, Свети Сава је, заједно са игуманом и монасима, стајао на улазу у тада најлепши светогорски манастир Ватопед. Чекао је да се појави његов отац, славни велики жупан Стефан Немања, који је предао престо и одлучио да се замонаши. Истина је да тог 2. новембра 1197. године млади монах по имену Сава још увек није носио име по коме га данас знамо, јер је свецем проглашен тек после своје смрти 1235. године. Али, није више био ни принц Растко Немањић, пошто је своје световно име заменио монашким именом Сава још када је са седамнаест година кришом од родитеља отишао у Свету Гору. Тог дана, кад му се у манастиру придружио и отац, монах Сава је у Ватопеду живео већ четири године и увелико планирао обнову древних рушевина манастира Хиландара, који је припадао Ватопеду. Ако је Стефан Немања пре овог сусрета замерао најмлађем сину што је на своју руку напустио двор и одрекао се свих почасти и привилегија које звање принца собом носи, а знамо из многих записа и житија да је био веома љут, ништа од тога није било важно када је крочио на светогорско тле и загрлио сина. Његова душа је већ нашла мир, пошто је монашку ризу обукао годину дана раније у Студеници добивши име Симеон. Отац и син, Симеон и Сава, дадоше се на велики посао – обнову и изградњу манастира који ће преживети векове и дан-данас бити симбол не само вере, духовне снаге и културе нашег народа, него и сведочанство о Немањићима као задужбинарима. То је наша данашња тема, децо: задужбине.

Тако је почео час средином јануара 2014. године у Школи српског језика у Торонту са групом ученика између девет и једанаест година. Већ су много тога знали о Светом Сави, о српској историји, о Немањићима, јер смо, поред редовне наставе, сваке године припремали програм за светосавску академију, која је окупљала велики број деце из школе веронауке и неколико школа српског језика у највећем канадском граду. Али, појам задужбине је тражио посебно објашњење, и то не само зато да би још боље утврдили своје знање из историје земље из које потичу.

– Сећате ли се шта сам вам рекла о задужбинама?

Две девојчице су брзо подигле ручице.

– То су манастири које су градили српски краљеви и цареви – рекла је Милена.

– И школе, и болнице и свашта још... – додала је ћутљива Љубица, која се ретко јављала, иако је знала више од већине својих другара.

– Да ли то значи да су увек у питању неке грађевине? – упитала сам их.

– Па, да, али нису то обичне зграде. У њима се увек чине нека добра дела – додала је Љубица, која је редовно похађала и часове веронауке.

– Одлично, Љубице. Кад говоримо о задужбинама, онда мислимо на имовину која је намењена за нешто корисно, нешто на добробит великог броја људи, обично угроженог дела становништва. Знате ли како је настала та реч?

Одмахивали су главама.

– Од две речи: за и душа, значи за душу. Па се у старо доба говорило задушбина, јер ти племенити људи, дародавци, заиста су таква дела чинили за нечији спомен, или за спасење своје душе.

– Али, то је радио Свети Сава у давна времена, зар не? – питао је бистрооки Филип.

– Ради се и данас, али често има другачије име. Сигурно сте чули сте за ктиторе, донације и фондације. Али, мене интересује да ли бисте ви желели да чините таква дела, да будете задужбинари? И какву задужбину бисмо ми, обични људи, могли иза себе да оставимо?

– Онда сам ја већ један прави задужбинар – поносно је рекао Филип. Направио сам са татом кућице за псе луталице у нашој улици и тамо им односимо храну и воду.

– Богами, јеси. Браво, Филипе! Да чујем остале.

– Ако помогнем једној баки из комшилука кад се враћа из продавнице са тешким колицима за куповину, па јој понесем уз степенице, да ли је то моја задужбина?

– А ми смо из школе ишли да посетимо децу оболелу од рака и дивно смо се играли. Сад се дописујем са две девојчице. И поново ћу тамо отићи с мамом! Волела бих да будем лекар. Не, волела бих да направим болницу у Африци, јер их тамо нема довољно.

– Ја сам се пријавила да волонтирам у школској трпезарији. Помажем првацима, јер они не умеју да носе послужавник са ручком, а да се скроз не исполивају. И ја сам задужбинар!

– Ја сам можда још већи јер помажем својим млађим другарима са домаћим из математике! Кад порастем, саградићу школу у којој се учи само математика!

У учионици је настала таква граја, да више нисам могла да дођем до речи. Није ни требало. Моји ученици су већ схватили како се корача за најсветлијим примером – путем Светог Саве.

Да бисмо чинили добро, није неопходно да будемо моћни и богати. Довољно је да имамо велико срце, разумевање и емпатију, али и добру вољу да чинимо најбоље и највише што можемо. Пример Светог Саве помогао ми је много пута у настави да подстакнем децу на чињење добрих дела и пробудим у њима хуманост и идеју заједништва.