„Једног дана Свети Сава је… једног дана када је и ваздух био омамљен оловносивом маглом, искре његове огромне и благодетне љубави према свом народу винуше се у једном, једином даху високо до Сунца и неба, па још и даље од тога, до самог Божијег ока. И ту у том једном и једином трену, све намах стаде. Расу се и разби тако тишина у безброј нити које премрежише небески свод више и јаче него читава војска паукова.” И тада у том небеском и људском вакууму залеђене вечности један

Једнога дана, Свети Сава је ходио рубом шуме у сутон, ондје гдје се дан ломи о вечер као крух о гладне руке. Зрак је мирисао на смолу и влажну земљу, а небо је горјело тихим пламеном који не сагоријева, него опомиње. На пању је сједио младић, погледа распршена као да је у свакој сјени тражио лице које је изгубио. „Зашто не говориш?” упита га Свети Сава. Младић подиже очи пуне немира. „Говорио сам”, рече. „И превише. Ријечи су ми постале попут птица које се сударају у кавезу.

У дубини мрачне собе, где влада тишина, Светом Сави некаква тмина реч зароби. Оста Сава у чуду силном и дуго покушаваше до правих речи да дође. У тмини и осами само некакви шумови и знаци, привиди и илузије самоспознаје. Дуго је он самовао и од злих духова био прогањан. На своме крсту страдао, добру се поклањао. Богу се заветовао да ће бити српских речи просветитељ и сваку реч поштовати, ценити и озарити. Поука овог тихог сусрета са собом јесте да и у најдубљој тами човек мож

Једнога дана, Свети Сава је изабрао тишину. Рођен у врло богатој породици, од оца Симеона и мајке Ане, имао је богато и безбрижно детињство испуњено богатим благодатима које су само ретки могли да приуште себи и својој деци. Принчевском животу била је доступна и приуштена свака замишљена жеља. Његови родитељи су се утркивали да је остваре и пруже му још више. Правили су низове замишљених планова и могућности о животу свога мезимца, тадашњег принца, Растка. „Свет ће му пасти

Једнога дана, Свети Сава је седео на камену крај пута и ћутао. Путници су пролазили, неки брзо, неки уморни, али нико се није задржавао. Један човек приђе и рече: — Зашто не говориш? Људи траже реч. Свети Сава га погледа и не одговори одмах. Ветар је померио суво лишће, а негде у даљини се чула вода. — Реч се не даје ономе ко пролази — рече напокон. — Него ономе ко стане. Човек се збуни и застаде. Прође тренутак у тишини. — А шта ако човек не зна како да стане? — упита. Свети