Зорица Вујић Бајин: Свети Сава и тишина

Једнога дана, Свети Сава је седео на камену крај пута и ћутао. Путници су пролазили, неки брзо, неки уморни, али нико се није задржавао.

Један човек приђе и рече:

— Зашто не говориш? Људи траже реч.

Свети Сава га погледа и не одговори одмах. Ветар је померио суво лишће, а негде у даљини се чула вода.

— Реч се не даје ономе ко пролази — рече напокон. — Него ономе ко стане.

Човек се збуни и застаде. Прође тренутак у тишини.

— А шта ако човек не зна како да стане? — упита.

Свети Сава тада узе мали камен и спусти га пред човека.

— Седи — рече.

Седели су тако неко време. Ништа се није догодило. А ипак, човек осети како му се дах умирује, а мисли полако престају да се сударају.

— Тишина је тешка — рече човек.

— Тешка је само док је носиш сам — одговори Свети Сава.

Кад је устао, човек се поклонио. Хтео је нешто да каже, али одуста. Разумео је да је понека поука потпуна тек кад се не изговори.

Свети Сава је остао да седи. Пут је и даље био исти, али тишина је први пут имала своје место.

Ко не научи да стане у тишини, тешко ће чути реч која га мења.

Свети Сава ми је надахнуће као учитељ тишине, оне у којој се човек први пут сусретне са собом. Његова снага није у многим речима, већ у правом тренутку ћутања.