Bila jednom… jedna princeza koja je pobegla u šumu jer joj je bilo dosadno u dvorcu gde niko nije hteo da se igra žmurke. Iza drveta je iskočio jedan čupavi vuk i rekao: „Ako me uhvatiš, pokazaću ti tajni put!” pa su počeli da trče i da se smeju. Dok su jurili, drveće je tapšalo granama, a sove su navijale kao na pravoj trci. Na kraju je princeza pobedila, a vuk joj je pokazao stazu posutu svetlucavim pečurkama koje su vodile pravo do zamka. Od tog dana, princeza je svakog ju

Bila jednom u nekoj magijom začaranoj zemlji princeza. Živela je usamljena u dvorcu okružena strašnim čuvarima sa vukovima koji su pratili svaki njen korak. U snu joj se jedne noći javio glas koji joj je govorio da ukoliko želi drugačiji i srećniji život mora u ponoć izaći i proći kroz mračnu šumu Fantaziju, da će je goniti začarane vučje nemani, ali da ne sme odustati ukoliko želi slobodu. Iskrala se bez dvoumljenja i uz ogroman strah je izbegavala vučje čeljusti i stra

Bila jednom princeza čija kruna svetleše poput mesečine, a svaki dragulj na njoj zračio je bojama zaboravljenih svetova. Zamak iza nje tonuo je u maglu, tornjevi se gubili u oblacima, a prozori šaptali priče drevnih kraljeva. Jedne noći, dok je tamna šuma šaputala, zaboravljene tajne, princeza je zakoračila među drveće koje se savijalo da joj pokaže put, a lišće svetlucalo kao da je tlo posuto zvezdanom prašinom. Vukovi su klizili kroz senke, oči su im sijale poput lampiona d

Bila jednom jedna zemlja u kojoj nije bilo ni kralja, ni cara, ni dvorca na vrhu brda, ni zlih maćeha, ni tužnih princeza, ni crnih šuma, ni opasnih vukova. Beše to zemlja magije u kojoj je carovala priroda u svoj svojoj iskonskoj lepoti, bogatstvu velikih bujnih šuma, cvetnih polja, zlatnih žitnica čiji se klas presijavao na suncu, zelenih livada na kojima su pasle bele ovčice bez straha da će ih napasti vuk iz šume. Čudo i moć fantazije ogledalo se u slozi i ljubavi u kojoj

Bila jednom jedna šuma u kojoj su stabla imala oči, a korenje je, poput gladnih zmija, čekalo svaki pogrešan korak neopreznog putnika. Kada bi zašlo sunce, tišina bi postala toliko teška da se moglo čuti kako mrak pulsira, uvlačeći se u kosti onih koji su se usudili da pređu granicu senki. Iz duboke magle izranjale su prilike bez lica koje su šapatom obećavale zaborav, dok su se grane oko njih stezale kao prsti starog, gnevnog diva koji ne oprašta upad u svoje carstvo. Zaslep

U Zemlji vilinskog sjaja Počinje priča bez kraja. Rado bih da ti je ispričam – Ako si bajci vičan. U Zemlji vilinskog sjaja živjela je djevojčica po imenu Mila koja se plašila mraka. Da stvar bude još gora – ta je djevojčica bila prava, pravcata princeza. I da sve bude još gore, ta se princeza često iskradala iz dvorca i šetala šumom. Tako se jednoga dana Mila izgubila u šumi. Kada je pao mrak, sjela je i zaplakala. Tako mi i treba, nisam slušala mamu i tatu… šaputala je kroz

Bila jednom jedna slatka i umiljata princeza koja je volela miris šumskih ljubičica i divljih zumbula i nije mogla odoleti a da ne ode do obližnje šume i vidi šta se to šareni i šepuri svojom lepotom i mirisom po njenim stazama. Zamislila se idući od staze do potočića, od drveta do cvetića, od ptičice do zečića, pa dalje i dalje u mračnu dubinu gde vukovi caruju i njihovi očnjaci se cakle kroz tamu. Trgla se princeza videvši da je otišla predaleko ali se setila reči njene Da

Bila jednom jedna usamljena, uplašena, prelepa princeza zatočena u crnom i napuštenom zamku zlog gospodara mraka. Jedne noći je uspela da se iskrade, pobegne od svojih čuvara i potrči kroz magičnu i crnu šumu prema slobodi. Zli gospodar je poslao za njom svoje krvožedne vukove ne bi li je vratio nazad. Princeza je trčala i trčala dok je srce, ko ludo, bilo u grudima. Dok se kruna presijavala na mesečini znala je da je na izlasku iz šume čeka njen princ. Povodom 2. aprila Među

Bila jednom jedna princeza koja je živela u zamku u crnoj šumi. Nije znala za drugi svet, sem taj; čudni zvuci su stalno izbijali iz te začarane šume: vukovi su zavijali, sove hukale u krošnjama drveća, šišmiši neprestano poletali iznad plafona dvorane. Jedne noći pobegla je, lutajući šumom. Za njom je trčao vuk dok se uplašeno osvrtala oko sebe. Svuda su se stvarali lavirinti, a kako bi u koji zavirila, svi su se pretvarali u hodnike koji su joj pokazivali čudne, blještave s

Bila jednom začarana Princeza od Veštice koja je bila ljubomorna na lepotu, znanje i umešnost. Istrčala je Princeza u svojoj šumi gde je bilo mračno i strašno, dok je vuk trčao oko nje i u hodu pratio. Zbog njene zbunjenost i straha vrtela se dugo u krugu zaboravnosti, želeći da se desi neko čudo i stane obasjana Suncem. U daljini videla je Princa koji je šetao bez cilja i polako iznenadjen približavao ka njoj. Susretoše se i prelep Princ ne izdrža i poljubi princezu, dok s

Bila jednom jedna princeza kojoj se majka razbolela i, znajući da će umreti, pozva svoju mezimicu, stavi joj krunu na glavu i reče: „Nemoj da tuguješ, već krunu stalno nosi, a kada se nađeš u nevolji samo je dodirni prstima i videćeš njenu čarobnu moć.” Princeza je poslušala majčine reči, nosila krunu i zaista se ničega nije plašila. Ali jednom se u šetnji zamislila i u šumi zalutala, pa je, tražeći put, tamo noć zatekla. Čudni zvuci zverinja postajali su sve jači, a onda se

Bila jednom jedna princeza koja nije volela krunu, već je čeznula za svetlucavim zvezdama iznad zidova njenog zamka. Jedne noći zvezde su joj obasjale put kroz mračnu šumu, kako bi zauvek napustila zamak koji je začarala zla vila. Dok je u strahu jurila kroz tamnu noć, drveće je pokušavalo da je zgrabi, a čuvari, pretvoreni u vukove, gonili su je bez kraja. Ispred nje se ukaza osvetljena staza obasjana mnoštvom svitaca i čim je kročila na nju, nestaše zlokobna šuma i čuvari-v

Bila je jednom jedna princeza koja je živela usred guste, crne šume, u palati optočenoj belim zlatom. Njene nežne plave oči i duga kosa boje neba, otmen stas, nežni prsti i bajkoviti glas su obasjavali okolinu. Kruna na princezinoj glavi je zračila srebrnom, ledenom svetlošću i pri svakom izlasku iz palate upotpunjavala bi život crne šume. Samo jedanput u toku dana je izlazila iz palate kako bi poslužila hranu bespomoćnim stanovnicima guste šume i donela radost na njihova lic

Bila jednom jedna mala princeza. Bila je lepa, u haljinici od posebnog veza. Međutim, zaigravši se, znatno se udaljila od dvora i usput izgubila lančić sa priveskom u nekom žbunu. Dok ga je tražila, noć je uveliko padala i bdela nad njom, a u šumi su se čuli krici raznih ptica i zveri. Uplašena od senki i šuškanja grana, krenula je da beži u pogrešnom pravcu. Ali čarobnjaci koji su živeli u toj šumi pretvorili su se u vukove i gonili je sve do mesta gde je izgubila lančić i p

Bila jednom jedna princeza duge, valovite kose, koja je stalno bežala u sve mračniju tamu i beznađe. Tražeći izlaz iz tame, osećala je da joj je za petama zli vuk, željan osvete i pun iskonskog besa i gneva. Strah ju je sprečavao da se okrene i pogleda u zamućenom izvoru svoje napaćene duše. Iznemogla od dugog i mukotrpnog bežanja, saplela se i svom težinom pala na stari, istruleli panj. Svetlost blesnu, obasja šumu, a na horizontu se pojaviše patnja i gnev, koji za tren oka

Bila jednom jedna princeza koju je zla maćeha odvela duboko u šumu, nadajući se da će je tamo rastrgnuti krvoločne zveri. Kada je princeza ostala sama u mračnoj, začaranoj šumi, okrenula se oko sebe tražeći izlaz, slušajući jezive zvuke koji su bili sve bliži. Krv joj se ledila u žilama kada je u tim zvukovima prepoznala vučji urlik i zavijanje. Onda se oči u oči našla pred strašnim vukom, iz čijih čeljusti je izlazila pena i kapala po suvoj i tvrdoj zemlji. Ali, princeza se

Bila jednom jedna princeza koja je pobegla iz zamka u kome su strahovi bili glasniji od ljubavi. Kroz tamnu šumu, gde su senke imale oči, a vetar šaputao tuđe tajne, trčala je držeći svoje srce kao poslednju iskru svetlosti. Iz mraka je krenuo vuk, ne samo gladan tela već i nade, prateći svaki njen korak. Kada je pomislila da je kraj blizu, shvatila je da kruna na njenoj glavi nije znak vlasti, već hrabrosti koju nosi u sebi. I baš ta hrabrost je ukrotila šumu, utišala zver i

Jednom davno, postojala je devojka koja je zamišljala sebe kao princezu, njen nemirni um je tkao priče daleko od njene stvarnosti. Svake večeri zamišljala je kako trči kroz maglovitu šumu, zauvek bežeći od vukova koji je progone; kad god bi bila na ivici da padne, čvrsto bi stezala svoju krunu, ali bi iz nje počinjale da se rasipaju misli, hraneći njenu zabludu da je čopor u lovu želi da joj ukrade misli i snove. Iznenada se saplela, i dok joj je kruna padala sa glave, njen s

Bila jednom jedna princeza. Dah joj je ostajao za petama dok je trčala šumom, bežeći od gladnih vukova. U jednom trenutku nestade i njih i šume. Studentkinja je primetila da je spalo ćebe sa tela u toku noći punog meseca i da se čopor pasa udaljavao od njenog prozora. Srećom, slika pokojnog oca nije pala sa stola, niti je osećala umor dok se pakovala za ispit. Povodom 2. aprila Međunarodnog dana dečije knjige

Trčala je kroz šumu, ne da bi pobegla od vukova, već u potrazi za „ludilom” koje je ogledalo njeno. U dvorcu su svi bili preterano razumni, noseći maske prikladne njihovim položajima; ali ovde… iskrenost je bila brutalna i gola. Kada je kruna pala među trnje, nije se osvrtala. Shvatila je da su se svi njeni „razumni” pratioci izgubili u gužvi interesovanja i da je u tom mraku samo njen duh ostao uz nju. Tamo, usred rika zveri i tišine drveća, „princeza” je nestala, a „žena” s