Aleksandra Vujisić: Zemlja vilinskog sjaja

U Zemlji vilinskog sjaja

Počinje priča bez kraja.

Rado bih da ti je ispričam –

Ako si bajci vičan.

U Zemlji vilinskog sjaja živjela je djevojčica po imenu Mila koja se plašila mraka. Da stvar bude još gora – ta je djevojčica bila prava, pravcata princeza. I da sve bude još gore, ta se princeza često iskradala iz dvorca i šetala šumom. Tako se jednoga dana Mila izgubila u šumi. Kada je pao mrak, sjela je i zaplakala. Tako mi i treba, nisam slušala mamu i tatu… šaputala je kroz suze. U tom trenu je u njeno krilo sletjelo maleno svjetlucavo biće. Ja sam Lucija, rekla je vila. Ne brini, ja ću te provesti kroz šumu, na drugom kraju čekaju te roditelji. Dok su Mila i Lucija hodale, drveće se razmicalo i pravilo im put. Na kraju šume čekao ih je stari hrast koji govori, i o kome joj je majka pričala priče pred spavanje. Šta želiš? upitao je. Da se više ne plašim mraka, odgovorila je Mila. Hrast se naglas nasmijao i krošnja mu se zatresla: Ta ti je želja već ispunjena. Ići naprijed kada se plašiš najveća je hrabrost za koju znam. Mila je tada prvi put pogledala oko sebe i shvatila da mrak nije tako strašan. Vratila se svojim roditeljima uz obećanje da će šumom šetati svi zajedno i da ova priča nema kraj jer je priča o ljubavi. A one se, kao što znate, uvijek nastavljaju.

Povodom 2. aprila Međunarodnog dana dečije knjige