Nataša Radanović: Bajka o princezi, zamku i vuku

Bila jednom princeza čija kruna svetleše poput mesečine, a svaki dragulj na njoj zračio je bojama zaboravljenih svetova. Zamak iza nje tonuo je u maglu, tornjevi se gubili u oblacima, a prozori šaptali priče drevnih kraljeva. Jedne noći, dok je tamna šuma šaputala, zaboravljene tajne, princeza je zakoračila među drveće koje se savijalo da joj pokaže put, a lišće svetlucalo kao da je tlo posuto zvezdanom prašinom. Vukovi su klizili kroz senke, oči su im sijale poput lampiona drevne magije, i pratili su je u stopu , da je ne povrede, negi da joj pokažu staze koje samo hrabri mogu ići. Na svakom koraku usred princeze , cvetovi su se otvarali, ptice su pevale pesme svetlosti, a vetar nosio šapat čuda koje svet još nije video a ne može ni da zamisli. U srcu šume, brisani prostor kao čudo nad čudima se otvori poput tajnog hrama, a reka je sijala kao tekuće srebro pod mesečevom svetlošću, dok su zvezde plele most od svetla ka nebu. Princeza je dotakla skučajno jednog vuka a u njegovim očima su se otvorili, videli čuvari moći koje je dugo vremena tražila: hrabrost i vera u čuda i svetlost u najtamnijoj noći zasija. Onda shvati bljesak isred nje se otvori i unutrašnji glas joj govori: da prava moć nije u kruni ni u zamku, već u onome ko ide i korača kroz senke, veruje u svoju magiju i otkriva sopstvenu svetlost gde drugi vide samo tamu. Te noći, šuma, vukovi i zvezde postali su njeni saveznici, a princeza postade gospodarica svoje sudbine i čuvar drevnog čuda koje svet još nije smeo da oslušne a kamoli da vidi.

Povodom 2. aprila Međunarodnog dana dečije knjige