Једнога дана, Свети Сава крете на пут од Студенице ка Жичи. Ибарска клисура беше окомита, а река узаврела после пролећне кише. Беше топао дан и увелико је било пролеће. Поред стрме речне обале расли су багремови, који у пролеће бујају и надвијају се над друмом. Ионако тешко проходан пут, чинио се као тунел. Свети Сава седе на камен поред пута да мало предахне. Извор из камена иза његових леђа, пружао је свежину. Наиђе путник, гонећи коња, на ком беше невелики терет. „Свети Вл

Једног дана Свети Сава кренуо је на пут. Ходајући кроз једно село, угледао је дете које је седело поред пута и тихо плакало. Пришао му је, помиловао га по глави и благим гласом упитао: – Чедо, шта те мучи? Дете подиже сузне очи и тихо одговори: – Мама ме је оставила овде. Рекла је да ме више не жели, јер стално запиткујем и сметам. Свети Сава га нежно загрли и рече: – Дете никада не смета. Твоја питања су знак да желиш да учиш и разумеш свет. У сваком детету живи радозналост