Milica Čubrilo: Znakovi pored blata i strnjišta

Inuicija je prvi „andrićevski znak pored puta”. A s njom šetamo uvek – ona titra u nama, zivka nas, navire i opominje. E, sad, što mi nismo saradljivi s njom, što ogoljeni srljamo u prljavo blato misleći da je čisto more, pa se ublatimo i usmrdimo – za to smo sami krivi.

Ta moja prijateljica, intuicija, stalno je sa mnom u svađi. Kaže da će me otkačiti jer nikad ne poslušam njen savet, a uvek se ispostavi da je ispred mog sujetnog ega. I odem ja tako, ne tako davno, u potpuno pogrešnom pravcu i umorim se do bola. A ona, intuicija, grebe mi dušu i moli me da stanem. Nisam je slušala. Naišla sam na trnje, izgrebala noge, jedva se vratila ranjena.

Ona me je tada ignorisala i spavala u meni, sve dok je nisam ponovo aktivirala, zahvalila joj se i zamolila da mi oprosti moju glupost. Sad nas dve opet popijemo vince, sarađujemo, dogovaramo se. Skladne smo i odlično se družimo. Ponekad u društvo pozovemo i inteligenciju, malo obrazovanja i iskustva, malo ljudskosti. Prava ekipa, gotovo kafanska. I ne damo na se.

Radimo na najvažnijem projektu koji smo nazvali „Voleti sebe na prvom mestu”. U okviru tog projekta imamo i ispisane zahvalnice, s konkretnim imenima, da im se naklonimo do poda što su nas rešili svog lošeg prisustva. Ostavićemo ih pored onog strnjišta koje može samo da izbode i rani noge. Ili kraj onog blata u koje smo srljali kad nismo imali dogovor.

Biće to istovremeno i znakovi za odmak onima zalutalima, kakvi smo i sami nekad bili – u pluskvamperfektu.