Бојана Мицић: Свети Сава и камење на путу

Једнога дана, Свети Сава је ишао путем који је водио кроз брдовит крај. Пут је био пун камења, неки су били мали и лако су се заобилазили, а неки велики, тешки и оштрих ивица.

Поред пута је стајао човек који је незадовољно одмахивао главом.

„Тежак је овај пут”, рече. „Све ме жуља и успорава.”

Свети Сава се заустави, сагну се и узе један камен у руку.

„Видиш”, рече тихо, „није сваки камен ту да те заустави. Нeки су ту да те науче како да ходаш пажљивије.”

Човек га погледа збуњено.

„А шта ако ме камење повреди?” упита.

Свети Сава спусти камен поред пута и одговори:

„Онај ко гледа само у тежину пута, не види куда иде. А онај ко научи да корача смирено, прође и најтврђим путем без злобе у срцу.”

Човек настави да хода, пажљивије него пре. Камење је и даље било ту, али више није изгледало као да се ту, тим путем не може проћи.

Свети Сава је кренуо даље, остављајући за собом пут који је и даље био тежак — али више није био без смисла.

Нису тешкоће те које нас заустављају, већ начин на који кроз њих пролазимо.Тешкоће нису препреке, већ учитељи који нас воде ка мудрости.

Кад сам ишла код деде и бабе, обично је тада био распуст, и са дедом сам ишла у цркву на приредбу посвећену Светом Сави. Тада сам схватила колико је велико то што га имамо, што други немају, и осетила сам мир и љубав коју пружа кроз песму, причу и лик. За мене он представља тиху светлост, пажњу према другима и мудрост која се носи у срцу. Све је то од малена у мени према нашем просветитељу Светом Сави и траје, живи... Хвала му.