Ivana Knežević: Novosadska elegija

Život se nenadano srušio

prvog novembarskog dana.

Mrak Sunce ugušio,

jesen zlatnu obesio,

mladost progutao

pod ruševinama,

oteo radost porodicama

otvorio bezbroj rana

roditeljima čija deca

ostaće zauvek - nedočekana.

Uvek nasmejan Novi Sad

naš lepi, voljeni grad

tuguje sada - nem, očajan.

Suza hladnija od Dunava,

vrelija od krvi i znoja

gorča od pelena,

potopila grad

sve do Kaća i Kovilja

i još dalje na sve strane sveta

jeca srce nedočekanog deteta.

Pomiluj Gospode

ljude nedužne,

duše nevine,

putnike bez stanice,

prerano odletele ptice.

Mir podari svima

u carstvu nebeskom,

u naručje primi čeda svoja

da snivaju o ljubavi

u životu večnom.