Bila jednom jedna princeza koja se izgubila u šumi nedaleko od zamka trčeći za zečevima koje je mnogo volela. Noć se spustila kao pozorišna zavesa i devojčica sa krunom na glavi se našla u kandžama zastrašujućeg mraka. Trčala je sve brže i brže dok nije naišla na ranjenog vuka koji je teško disao i već se od života opraštao. Prišla mu je i zapevala, listovima bokvice previla ranu i zamolila ga da je sluša dok zora ne svane. Vuku je zaigralo srce od nežnosti i topline, zagrlio

Prevaljujemo put tišinom, svako svoju muku na leđa uprtio, ona ga do suza stegla oko vrata, zapekla vratne žile i steže, sve jače, sve...

Život se nenadano srušio prvog novembarskog dana. Mrak Sunce ugušio, jesen zlatnu obesio, mladost progutao pod ruševinama, oteo radost...