Helena Topalović: Znam kome i zašto

Ilustracija: AI

Juče sam ga posle dugo vremena ponovo ugledala.

Sedi i razmišlja u uglu jedne sobe.

I dalje ima nevine dečije oči koje kriju nervozan pogled.

Pogled koji otvara vrata svojih tajni ako u njih gledaš duže od jednog minuta.

Sedim u suprotnom uglu te iste sobe

To je najdalja moguća tačka od njega u ovom trenutku.

A opet je previše blizu.

Preblizu.

Da mi je makar kakav slučajni prolaznik, ili poznanik, a ne osoba koju sam volela jedna ja.

Ta ja sam umrla.

Davno.

I rodila sam se nova ja.

Ali grehovi starog duha prešli su na novu mene i srce mi je opet zakucalo jače.

Zakucalo, poskočilo i vratilo se na svoje mesto.

Kao da se ništa nije desilo maločas

A on smiren sada već posmatra svog sagovornika, dok osećam da perifernim vidom fiksira jednu tačku na suprotnoj strani sobe.

Uvek je voleo da igra šah i smišlja strategiju sa osobom koju voli ili je barem voleo.

I odjednom on tako zamišljen, negde između dve reči svog suparnika, počinje blago da se osmehuje.

Znam i kome.

Znam i zašto.