Једнога дана Свети Сава, који се још оглашавао као Растко, слушао је свађу своје браће Вукана и Стефана. Речи пуне јада и горчине заривале су се у срце најмлађег Немањића. Претња смрћу своме политичком противнику, па макар то био и рођени брат, била је довољан разлог за одлазак. Постоје људи који не беже од одговорности већ од неистине. Растко је био један од њих. Рођен у средишту моћи, окружен ауторитетом који се не стиче већ наслеђује, од почетка се суочавао са парадоксом:
