Катарина Стевић Титовић: Свети Сава и шума

У шуми пуној речи ходao је Свети Сава; кренуо је на пут до одређеног манастира. Шума је шуштала како се ветрић пробијао; чуо се птичији цвркут.

— Баш финo, помислио је Сава, прати ме песма кроз мој пут, нисам баш сам у овој шуми..

Сео је да одмори мало и окрепи се.. Али чуо је пратњу, како његов корак крене тако и кораци се нечији чују. Застане он, застане корак.

—Далек је пут, одморићу мало овде; узме из своје торбе комад хлеба, сира, воде, кад примети да му се неко маче увијало око ногу; Сава подели са мачетом мало своје хране.

— Зашто ти мене пратиш?

— Чувам ти пут — рече маче — да се не изгубиш и одеш у погрешном правцу. — Ја видим оно што човечије око не види, чувам те од зла и јурим зле очи које те прате и желе да ти нашкоде… Видим добар си човек, осећам то и пазим да не погрешиш и изгубиш се у шуми. У шуми ноћу има разних немани…”

Сава га прихвати и кренуше даље на пут; дођоше до манастира..

Стигли су уз приче до манастира; сунце се пробијало кроз облаке и одлазио је мрак.

Свети Сава извади из торбе храну, захвали се мачету и рече: „Драго моје маче, водиљо мог пута, неизмерно ти хвала. Твој инстинкт, твоје очи ме довеле до правог пута, браниле од погледа љута, злих, где је искрено могла моја нога да залута и оде до погрешног изгубљеног пута, па да лутам, вртим се у зачарани круг да не видим свој пут!”

Маче му се поклони крај ногу својим мјауком одговори, увије се још једном око Савиних ногу и оде својим путем; изгуби се његов траг..

Сава уђе у манастир, а маче, која види што људско око не, оде у шумски траг у шуми речи, шуштајућег лишћа...

Доброта увек нађе свог заштитника.

Свети Сава је глас између природе и животиња; он се повезује с њима и разговара својим унутрашњим гласом, јер добра особа — доброта — увек нађе свог заштитника.