Јелена Бабић Лазић: Свети Сава и девојка

Рана јесен. Река увија своје тело тихо кроз уснулу варош. Магла се отима сунчевим зрацима. Галебови надлећу реку не би ли мало хране уграбили. На обали се назире силуета младе жене која седи на камену у ланеној кошуљи, влажној од испарења ноћи и магле.

Наиђе Свети Сава, штапом лупи по камену довољно јако да се девојка тргне и погледа својим мутним, неиспаваним, изгубљеним погледом.

Свети Сава је упита:

— Шта радиш на том камену?

— Чекам сунце да изађе и да нестанем у реци.

— Која те мука натерала? — упита Свети Сава.

— Згрешила сам. Ђаво ме обузео. Трудна сам. Моји ме укућани не желе под кровом.

— Устај, девојко, и води ме својој кући — рече Свети Сава благим гласом.

Дођоше пред кућу, стадоше, чељад изађе напоље и сви у глас повикаше:

— Бежи, ђаволице!

Свети Сава подиже увис штап и рече:

— „Пут је кратак којим ходамо. Дим је живот наш, пара, земља и прах. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда. Ово дете ће се родити и вама радост донети. Све је од Бога и до Бога.”

Спусти штап, те га укућани боље погледаше, видеше да је то Свети Сава, те се сви поклонише и прекрстише.

Дете је рођено и радост донело. Био је први свештеник у вароши.

Sveti Sava, mučenik i prosvetitelj je u ljude ulio veru, duh, nadu, pravednost, znanje, poštovanje, ljubav. Spojio je ovozemaljsko i nebesko carstvo.