Рана јесен. Река увија своје тело тихо кроз уснулу варош. Магла се отима сунчевим зрацима. Галебови надлећу реку не би ли мало хране уграбили. На обали се назире силуета младе жене која седи на камену у ланеној кошуљи, влажној од испарења ноћи и магле. Наиђе Свети Сава, штапом лупи по камену довољно јако да се девојка тргне и погледа својим мутним, неиспаваним, изгубљеним погледом. Свети Сава је упита: — Шта радиш на том камену? — Чекам сунце да изађе и да нестанем у реци.