Једног дана, Свети Сава је пошао у шетњу око манастира. Био је то његов уобичајени начин да у тихом разговору са природом, разуме своје мисли и припреми се за молитву. Било је на тој стази дрвећа, цвећа, животиња и над њима сунчевих зрака, облака и непрегледних дугиних галерија. На пола пута до врха пропланка, налазио се један камен који му је био нарочито драг. Леп, црн, масиван и по свом изгледу сличан малој цркви. Обично је на том месту застајао, дубоко дисао, у небо гледа