Била сам дете од шест година, ђак првог разреда. Школа у Банчићима имала је једну учионицу и једно велико срце — учитеља Јову и нас осамнаесторо ђака различитог узраста. Тога дана моји часови су се завршили, али старија другарица је још имала наставу. Требало је заједно да кренемо кући, у наше удаљено планинско село. Сунце је пекло, мирис врелог каменог крша испуњавао ваздух. Отишла сам до старог храста недалеко од ограде — вечито зеленог тражећи хладовину. Села сам испод њег