Сви су пролазили излоканим путем који се рачвао у даљини. Притиснути тежином завежљаја које су носили или журећи да стигну куда су наумили, само би камење и беличасте облутке у страну одгурнули. Једног дана путник намерник је застао, узео стар, неvelики, тврд грумен и хитнуо га ка крошњама у којима су се гнездиле птице. Свети Сава га сустиже и упита смета ли му камен или пој. – Не баца се оно што природа створи. Песма се не прекида – рече Сава. – Камење расуто ничему не служи