Bila jednom jedna princeza duge, valovite kose, koja je stalno bežala u sve mračniju tamu i beznađe. Tražeći izlaz iz tame, osećala je da joj je za petama zli vuk, željan osvete i pun iskonskog besa i gneva. Strah ju je sprečavao da se okrene i pogleda u zamućenom izvoru svoje napaćene duše. Iznemogla od dugog i mukotrpnog bežanja, saplela se i svom težinom pala na stari, istruleli panj. Svetlost blesnu, obasja šumu, a na horizontu se pojaviše patnja i gnev, koji za tren oka

Patnja je neraskidivo vezana za život, čudnim uzburkanim nitima, koje se prožimaju i slamaju. Ne znam im ni početak ni kraj, samo bezdan...

Došao je i taj dan. Sitna kišica udarala je u prozorska stakla sve jače i jače, nadjačavajući Fatimine otkucaje srca. Plakala bi, ali ne...

Iako se nismo sreli Branko, jedan deo mene te poznaje, onaj tajni, suštinski, prikriveni deo mene, što uvek zataji i ćuti kao crna...

U tišini mračnoj samo se nemi oseća muk ni drhtaj ni plač ni dobro poznati zvuk. Kamenje hladno i nemo, ne odaje tugu ni ćasak, ne...