Došao je i taj dan. Sitna kišica udarala je u prozorska stakla sve jače i jače, nadjačavajući Fatimine otkucaje srca. Plakala bi, ali ne može, jer suza više i nema.
Na stolu je stajala slika nje i starije sestre, koju su odavno udali, bez njene volje. Gledala je male, razigrane dečje glavice kako je posmatraju, a u toplim, mekim očima tek iskra sreće. Nešto joj se steglo oko srca, neka teskoba širila se grudima i tiho ležala u njoj – neumorna i sumorna.
Danas se i ona udaje.
Nevoljno i umorno, ruka joj zadrhti, a trzaji su besomučno parali tišinu. Mladoženju nije ni videla dobro od njegove zamašćene i neoprane kose. Brkovi mu požuteli od najgoreg duvana, a iskežen, pokvaren i ničim izazvan osmeh činili su ovaj dan poput nekog horor-filma.
U sobi se osećao vonj i miris konjske balege.
Gledala ga je bespomoćnim očima, a stud i strah obavijali su njeno maleno dečje srce.
Na stolu su đerdani sijali i bacali sablasne senke po zidovima. Kako su se primicali, tako joj se knedla stegla u grlu. Ne izusti ništa – samo pokorno sagnu glavu. Đerdani skliznuše niz njen nežni, dečji vrat, dok su se grube, požutele ruke spustile na njena ramena. Devojčica oseti jezu i užas. Obećana je ovom čoveku, od čijeg pogleda je podrhtavala.
„Šta da radim?“ – morile su je crne slutnje.
Kroz sobu se začuše smeh, otkucaji sata, čestitanja... i neka izmaglica, kao da joj zamagli vidike. U trenu donese odluku da beži.
Dok su se rakija i već pijane glave smenjivale poput plime i oseke, devojčica polako izađe iz sobe i potrča prema štali. Noć su parali zvuci đerdana. Jednim trzajem ruke nestadoše u blatu – i njihova blještavost iščeznu.
Devojčica sede na konja i iz sve snage zamahnu bičem.
Oznojenih sapi i nozdrva punih kapi vode, konj je jurio u tamnu noć. Tama je obavila put, a sitna kišica prikrivala tragove. Hajka se čula negde daleko, ali nije izgledalo da će se približiti.
Devojčica pogleda iza sebe.
U njenim očima videla se njena prva, prava pobeda. Uspela je.
Oči joj zacakliše nekim čudnim sjajem, punim odlučnosti i samopouzdanja. Osmeh joj se razli po licu, a stegnuta pesnica odavala je hrabrost i pobedu.
Na tren, kao da zavesa pade – i ona nestade.
Mrak je sakri od pogleda, dok su joj svici svojim fenjerima osvetljavali put.
Danijela Milojković, rođena u Prokuplju, gde je završila osnovnu i srednju školu. Master studije završila je u Aleksincu i stekla zvanje master vaspitača. Radi u P. U. „Neven“ u Prokuplju. U slobodno vreme piše pesme, a mnoge od njih našle su svoje mesto u zbornicima. Dobitnica je nagradne povelje „Sterijino pero“.
Comentarios