Danijela Milojković: Pismo Branku

Iako se nismo sreli Branko, jedan deo mene te poznaje, onaj tajni, suštinski, prikriveni deo mene, što uvek zataji i ćuti kao crna turobna noć optočena zvezdama. Taj deo mene je uvek prazan kao stari, duboki bunar zaboravljen od ljudi i vremena. Praznina se ne da ničim dopuniti samo zjapi na rubu vremena. I možda je moj Branko drskost biti slobodan čovek oslobodjen stega i okova, oslobodjen svega ovozemaljskog. A to je možda i drskost. Pisao si o osećanjima kroz hermetičku prizmu, protkan tajnama i nedostupan, oslobodjen svih ovozemaljskih čulnosti i osećanja. Nebesko plavetnilo ti nije bila granica a strah , strah je tvoj najbolji drug. Praznina se moj Branko u nama nije ugasila, postala je još veća i dublja, neprolazna, nedokučiva, nesaglediva. Poniremo polako, bez borbe samo bitisajuci

reda radi. Pred svakim tvojim stihom smo zastali puneći pluća mirisnim notama. Ti nisi umro, ostao si da živiš u nama, da se raduješ esenciji života, da se raduješ našim praskozorjima. Još uvek tragaš za subjektivnim tragizmom gde se pesnikova reč poštuje i prelama kroz prizmu razorenih osećanja i gde praviš posebnu realnost i egzistencijalni paralelni svet.

S poštovanjem i uvažavanjem

Danijela Milojković

*Danijela Milojković rođena u Prokuplju. Osnovnu i srednju školu završava u svom rodnom mestu. Master studije za vaspitača završava u Aleksincu. Radi kao vaspitač u P. U. „Neven” u Prokuplju. U slobodno vreme piše pesme, neke od njenih pesama su objavljene u zbornicima („Lament nad gradom”, „Zbornik pesama” - najlepša pesma o fruli „U zagrljaju večnosti”)...