Једнога дана Свети Сава је кренуо на пут. Путовао дугом планинском каменитом стазом, било је топло лето, сувада се у ваздуху осећао сладуњави мирис зрелог воћа и летњег цвећа, чуо се пој малих веселих птичица. Већ дуго, дуго ходајући Свети Сава се подоста уморио па реши да се одмори, предахне у старој колиби на којој је наишао. А у колиби седеше старац са дугм седм брадом и небеско плавим очима. Старац понуди Светом Сави да седне, на страој троножној столици. Седе Свети Сава,

Рана јесен. Река увија своје тело тихо кроз уснулу варош. Магла се отима сунчевим зрацима. Галебови надлећу реку не би ли мало хране уграбили. На обали се назире силуета младе жене која седи на камену у ланеној кошуљи, влажној од испарења ноћи и магле. Наиђе Свети Сава, штапом лупи по камену довољно јако да се девојка тргне и погледа својим мутним, неиспаваним, изгубљеним погледом. Свети Сава је упита: — Шта радиш на том камену? — Чекам сунце да изађе и да нестанем у реци.

— Једнога дана, Свети Сава је наишао на уморног старца од двадесет и четири лета. Седео је поред Топлице и неуморно прао руке. Вода је била хладна, кожа попуцала, руке црвене, али он није престајао. — Шта переш? — упита га Свети Сава. — Грехе - одговори човек, — колико год да перем, не силазе са дланова. Свети Сава седе поред њега, погледа реку и упита га: — Колико дуго то чиниш? — Од дана када сам схватио шта сам учинио. Од тада не смем да престанем, јер ако престанем, све ћ

Једнога дана Свети Сава је пролазио путем крај неке ливаде. Беше испуњена веселом грајом ђака, забављених игром. Поред пута је лежало неколико крупнијих облутака, а недалеко је расло омање стабло. Једна лепа птица се, крећући се лагано кроз ваздух, спустила у удубљење између грана. Дечак ју је запазио и, из обести, дохватио камен да би га хитнуо ка њој. Одједном је осетио како му је покрет заустављен благим додиром. Камен му је исклизнуо из руке и пао на земљу. Окренуо се и п