Лана Стојановић: Свети Сава и затворена врата

Једнога дана, Свети Сава је, ходећи стазама које само орлови познају, стигао пред малену планинску цркву, сакривену дубоко у утроби планине, где се сребрна магла мешала са врховима смарагдних јела и столетних борова. Пред тешким, храстовим вратима, која су потамнела од јачине вековних киша, затекао је човека како телом и душом насрће на њих.

Био је то крупна, снажна прилика, путник на чијем се лицу осликавало грозничаво нестрпљење, са рукама крвавим од ударања о тврдо дрво. Човек је гурао раменом, ударао песницама, па чак и каменом тукао о гвоздене окове, вичући у ветар да је Бог глув и да му је дом закључан. Његов гнев се разбијао о камене зидове, остављајући га још усамљенијим у сопственом мракy.

Сава је стао по страни, нечујан као мисао и лак као сенка белог облака на трави. Спустио је свој штап и дуго посматрао како се сирова људска снага троши у судару са препреком која се не помера ни за педаљ.

Када је човек, исцрпљен и без даха, коначно клонуо на колена, наслонивши чело на хладно дрво, тишина је поново завладала планином. Тек тада је осетио нечије присуство. Окренуо се и угледао монаха благог, светлоносног лица, чије су очи чувале боју дубоког, завичајног и мирног језера.

„Зашто су затворена?” упита човек гласом који је подрхтавао од горчине. „Прешао сам седам гора да нађем мир, а врата храма су закључана пред мојим носом. Зар тако изгледа Божија милост?”

Свети Сава приђе полако, газећи по опалом лишћу које није усудило ни да шушне под његовим светим стопалима. Стао је поред човека и положио длан на масивна врата.

„Нису закључана, синко”, рече Сава тихо, а глас му беше попут мелема „Само си их погрешно отварао.”

Човек га погледа у неверици. „Гурао сам свом снагом! Нема те силе коју нисам употребио.”

„У томе и јесте твоја мука”, одговори Свети Сава. „Ова врата се не отварају на унутра, да би ти силом ушао у светињу. Она се отварају ка споља, да би светиња изашла теби у сусрет.”

Човек се збуни. Сава се нежно осмехну и показа руком човеку да се одмакне.

„Мораш начинити корак уназад“, рече Светитељ. „Да би ушао, мораш прво устукнути. Твоја сопствена сила ти је сметала да видиш како је брава једноставна.”

Човек се повуче уназад, спуштајући изнемогле руке низ тело. Сава тада само прстима, лако као да помера паучину са фреске, повуче гвоздену алку ка себи. Уз дубок, али благ звук, врата се отворише широм, откривајући унутрашњост испуњену златном светлошћу у у којој је сваки немир нестајао.

Човек је стајао непомично, постиђен пред отвореним вратима.

„Највеће истине”, рече Свети Сава пролазећи поред њега, „никада се не освајају јуришом и буком, пред њима се човек мора смирено повући да би му се оне отвориле.”

Свети Сава за мене није само далека историјска фигура, већ жива духовна вертикала која држи небо изнад српске земље да се не уруши под тежином искушења. Он је онај тихи, унутрашњи путоказ који нас опомиње да се истински смисао не осваја силом, већ се задобија кроз стрпљење. Он је онај корак назад који нам је преко потребан да бисмо видели ширину пута испред себе.