Objavljen izbor iz poezije Sofije Parnok „Pisma vetru”

Prvi put na srpskom jeziku predstavljen je izbor iz poezije ruske pesnikinje Sofije Parnok. Pesnička knjiga pod naslovom „Pisma vetru” objavljena je u izdanju Udruženja Alia Mundi za kulturnu raznolikost, a u prevodu slavistkinje i profesora ruskog jezika i književnosti Mire Dragović. Pogovor i belešku u pesnikinji napisala je Dr Ana Stjelja

Naslovne korice kradi kolaž „Sofija Parnok” Ljiljane Stjelja

Pred čitaocima se nalazi izbor iz poezije Sofije Parnok, jednog od najautentičnijih pesničkih glasova ruske književnosti. Pesme zastupljene u ovoj zbirci nastale su u periodu između 1914. i 1916. godine, odražavajući sve ono čemu je stremila kao jedna lirska i dubokoosećajna duša.

Ovaj izbor iz poezije nosi naslov „Pisma vetru”, prateći jedan od najupečatljivijih stihova iz ove zbirke, u kojima Sofija kaže:

Vetre besni, vetre gnevni,

Što kidaš jedra mora,

Probudi u skladnoj struni

Glasove svih vihora!

I zaista, cela zbirka kao da protiče u tom tonu. Kao da Sofija govori vetru, ili nekom nevidljivom biću; kao da mu piše pisma, kao da se ispoveda. U svakom stihu oseća se borba između snage i nežnosti, gorčine i predanosti, između ljubavi koja uzdiže i one koja razara.

Njena poezija je prožeta svetlošću i senkom, verom i sumnjom, a iznad svega — potragom za istinom duše. U pesmama kao što su „Opet gledam tvoj profil”, „Bacite brzi usputni pogled” ili „Alkejeve strofe”, Parnok istražuje složene veze između ljubavi i samospoznaje. Njena ljubav nije samo osećanje, već čin preobražaja, duhovni ritual u kom se susreću strast i promišljanje, telo i duh. U stihovima kao što su „Kao nekada” i „Volim te u svom tvom prostranstvu”, Sofija prelazi granice ličnog i uzdiže se ka univerzalnom, povezujući intimu sa mistikom, zemaljsko sa nebeskim. Njena vizija Rusije nije geografska — ona je duhovna, arhetipska, ispunjena krstom i svetlošću, pokajanjem i uznesenjem. Njene pozne pesme, poput „Ti, mlada, dugonoga!”, svedoče o zrelosti glasa koji više ne traži opravdanja. Tu je ironija, tuga, ali i duboka svest o lepoti koja ostaje i posle svakog gubitka. „Pisma vetru” je, dakle, više od naslova — to je simbolički most između pesnikinje i večnosti, između onoga što je bilo i onoga što ostaje. Kao što vetar nosi glasove svih vihora, tako i poezija Sofije Parnok nosi šapat svih njenih iskustava, ljubavi i bola, pretvarajući ih u večnu pesmu.

Sofija Parnok

Sofija Jakovljevna Parnok predstavlja posebnu pojavu u istoriji ruske književnosti. Ova ruska književnica jevrejskog porekla po mnogo čemu se razlikovala od drugih književnica svog doba, a na to su pre svega uticala tri faktora: to što je bila neskrivena lezbejka, to što je isticala svoje jevrejstvo (ali i rusofiliju) i to što je patila od Bazedovljeve bolesti od čijih posledica je i umrla.

Rođena 1885. godine u gradu Taganrogu, u Rostovskoj oblasti. Odrastala je u imućnoj porodici. Kako joj je majka umrla prilikom porođaja blizanaca, Sofiju je odgajio otac i njegova druga žena. Činjenica da je odrastala bez majke ostavila je trajne psihološke posledice na nju i njen život. Uvek je imala osećaj da joj nedostaje ljubav i pažnja.

Još kao dete počela je da piše poeziju. Tokom odrastanja privlačila ju je i muzika koju je počela da studira u Ženevi, međutim od te ideje je odustala i odmah se vratila u Moskvu.

Sama sa sobom, što ukazuje da se Sofija Parnok čak i u prisustvu drugih osećala udaljenom od svih. Bila je svoja, samostalna i jedinstvena, ali nerazumljena. Jednom je zapisala: „U očima mog oca ja sam divlja devojka i ništa više. Moj način razmišljanja i moj ukus vređaju njegove patrijarhalne vrednosti, i on me kritikuje.”

Nakon smrti, dela Sofije Parnok su bila zabranjena, a ona na neki način skrajnuta, iako je bila izuzetno talentovana ruska pesnikinja. Interesovanje za njena dela pojavilo se krajem 70-ih godina 20. veka kada je ruska istraživačica i urednica Sofija Poljakova objavila njena sabrana dela koja su štampana u Americi. Pažnju istraživača je od tada najviše privlačila njena veza sa Marinom Cvetajevom kojoj je posvetila svoju zbirku poezije pod naslovom Rozy Pijerii („Ruže Pijerija”), objavljenu 1922. godine.

Čini se da je u periodu nakon razvoda od prvog supruga, Sofija zapravo raskinula sa heteroseksualnim vezama, te je počevši od 1913. godine imala nekoliko ljubavnih veza sa ženama, među kojima je svakako najpoznatija Marina Cvetajeva.

Svaka od žena sa kojima je Sofija Parnok bila u vezi ostavila je svojevrstan trag na njeno stvaralaštvo, jer su sve bile poput njenih muza. I upravo je svaka od tih žena, na svoj način, uticala na to da Sofija objavi pet knjiga poezije i nekoliko libreta za opere, čime je Sofija spojila svoje dve velike životne ljubavi – poeziju i muziku. Svoju poslednju pesmu napisala je godinu dana pre svoje smrti (a napisala je oko 100 pesama).

U svojoj poetici, Sofija Parnok pokazala je zrelost, jednostavniju upotrebu jezika, kraće strofe i ritmičko variranje. Odbacujući romantičnu poeziju prethodnih epoha, ona je u svoju poeziju prenela strast kroz upotrebu uobičajenog, otvorenog jezika. Njen poetski stil neretko sadrži retoričko preispitivanje, te njene pesme zvuče kao da razgovara sama sa sobom, što ukazuje da se Sofija Parnok čak i u prisustvu drugih osećala udaljenom od svih. Bila je svoja, samostalna i jedinstvena, ali nerazumljena. Jednom je zapisala: „U očima mog oca ja sam divlja devojka i ništa više. Moj način razmišljanja i moj ukus vređaju njegove patrijarhalne vrednosti, i on me kritikuje.”

Ona na neki način postaje i inspiracija mnogim savremenim umetnicima. Tako su pesme Sofije Parnok pretočene u muzičke numere, snimljene na CD-u i izvedene od strane Jelene Frolove 2002. godine, u okviru projekta „AZIJA+”.

Sofija Parnok je umrla 1933. godine, nedaleko od Moskve, i to od srčanog udara, kao posledice njene višedecenijske borbe sa autoimunom bolešću. Zabeleženo je da se na stočiću pored njene glave, u trenutku kada je umrla, nalazila fotografija upravo Marine Cvetajeve. Sahranjena je na moskovskom groblju Vedenskom.

Spomen-ploča posvećena porodici Parnok postavljena je na zid njene rodne kuće u Taganrogu 2012. godine. Te godine obeleženo je 90 godina od smrti Sofije Parnok – „ruske Sapfo”.