Милена Пчињски: Свети Сава и старица

Једног дана, Свети Сава је на свом путовању по Србији пролазио кроз једно мало село. Беше крај фебруара, још зима. Ходао је бос по неравном сеоском путу. Како је већ дуго путовао, ожедне. Убрзо угледа бунар у једном дворишту и реши да уђе и окрепи се.

Кућа је била мала и није била ограђена. Свети Сава дође до бунара и одлучи да потражи домаћина. Приђе вратима и покуца. Унутра као да не беше никога. Он сачека још мало да види хоће ли се неко јавити. Али не чу никакав глас. Свети Сава се врати до бунара и реши да сам захвати воде. Утом се зачу шкрипа старих врата. На кућном прагу појави се ситна, погурена жена.

„Помаже Бог, мајко”, мирним гласом изусти Свети Сава.

„Бог ти помогао, сине”, једва чујно узврати старица.

„Пролазио сам поред твоје куће, мајко, и како сам ожеднео, видех да имаш бунар. Помислих да се мало окрепим пре него што наставим пут“, рече полако Свети Сава.

Старица му се несигурним корацима приближи и виде да је Свети Сава босоног.

„Па ти по овој зими ходаш бос, сине”, изусти забринуто.

„Не брини за моја стопала, мајко, она одавно не осећају студ. Моје тело је слуга мом духу, зато не осећа хладноћу.”

„Тако млад, а тако мудро збориш. Ти ниси обичан човек, сине.”

„Јесам, мајко, само служим Господу. Реци ми, јеси ли сама у овој кући?”

„Јесам, сине”, с тугом одговори старица. „Око срца ми је вечита зима откад су ми оба сина погинула у рату. Муж ми је умро од туге за њима.”

Свети Сави би веома жао старице.

Она није одвајала поглед од његових босих стопала, да он не би видео њене очи пуне суза.

„Не тугуј, мајко. Они су сада сви скупа, на бољем месту. Са Господом, у Његовом царству, где нема бола ни суза. Веруј, мајко, нека твоја вера у вечни живот буде јача од твог бола за њима.”

Свети Сава прекрсти старицу и помоли се за њу.

„Сине, ти си жедан. Узми, попиј воде.”

Свети Сава се окрепи водом из старичиног бунара и даде јој један крстић. Рече јој да се сваке вечери помоли.

„Дуг је пут преда мном, мајко. Нека те греје молитва и вера у Господа. Од данас никада више нећеш бити сама.”

Свети Сава настави пут, а старица дуго гледаше за њим. Савине благе речи пружише јој утеху и нову снагу.

И по први пут, након много година, на њеном избораном лицу, појави се осмех.

За мене је Свети Сава симбол људске чистоте, уздржања и свих узвишених врлина. Његова ученост и духовност отвориле су пут описмењавању и ширењу православља у српском народу од средњег века до данас.