Intervju: Vladimir D. Janković

Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija

Vaš književni opus obuhvata poeziju, eseje, prozu i izuzetno bogat prevodilački rad. Da li biste mogli da nam kažete kako su se ti pravci razvijali: paralelno ili sukcesivno kroz vaše stvaralaštvo?

– Paralelno, definitivno. To je zapravo jedan te isti pravac, samo s većim brojem matica, kao što velika reka poput Dunava u sebi, idući istim tokom, sadrži više tokova, više reka ili rečica unutar sebe. Kao klinac sam sa svojim drugarom Laletom Pavićem išao na njegov plac u Ritopeku, u vikendicu njegovih roditelja. Družili smo se i sa starijim vikendašima i alasima tamo. U jednom trenutku, neki čovek potrpa kese sa smećem u čamac i kaže: idemo, momci, da bacimo ovo. Ja odmah pomislio: gde toliko smeće da se baca ovde, grehota i strahota, jer to je bio malo pitomiji deo blizu obale. Kad jok: on nas izveze jedno 200 metara od obale, i ja tamo svojim očima vidim tok, kao rečicu široku dobrih sedam-osam metara, koja teče u istom pravcu, istom smeru, ka Crnom moru, ali mnogo brže i od one ranije štrafte, bliže obali, i one dalje štrafte, bliže sredini Dunava. I tu on pobaca to đubre i ono odlete ekstremnom brzinom, ne zagađujući ostale tokove u sklopu Dunava, nego ga odnela ta rečica, brža od okolnih. Tako je i sa poezijom, prozom, prevođenjem, prepevavanjem. Tok je isti, Dunav je Dunav, i sve to zajedno teče, nešto ovakvim, nešto onakvim tempom, nešto mirnije, nešto burnije, nešto lakše, nešto teže, nešto prljavije, nešto čistije.

Preveli ste više od 300 dela sa francuskog i engleskog jezika, uključujući i veliki broj romana. Koji prevod vam je bio najveći izazov i zašto?

– Sad mi je već i neobično nekako da razmišljam o pojmu „izazova“. Takvih izazova nesumnjivo jeste bilo mnogo, a često su loše knjige veći izazov za prevođenje od dobrih. No, ako bih reč „izazov“ shvatio u čisto pozitivnom smislu, za mene je najveći izazov i, po mom osećanju, najveće ostvarenje bilo prevođenje romana „Muzika na vodi“ američkog pisca T. Koragesana Bojla. Taj prevod objavio je Grafički atelje Dereta, mislim da je bila 2011. godina. Još dok sam radio na tom prevodu, a bio sam relativno mlad, 42 godine, ja sam svima govorio: ovo je najbolja knjiga koju sam dosad prevodio i najbolja koju ću ikad prevoditi. Uveravali su me, naravno: šta pričaš, biće i boljih, biće i luđih, biće i važnijih… Ne. Ja sam ostao bio pri tom osećanju. I nisam se prevario. I danas, eto, 2025. mogu da kažem: taj Bojl je bio nešto naj, naj, naj, bio i ostao, makar u mom prevodilačkom opusu.

Šta za vas znači prevod kao čin stvaralaštva? Da li se osećate kao koautor u tom procesu?

– Kao koautor se, praktično, i morate osećati, ili bi poželjno bilo da se kao koautor osećate, jer vi to i jeste. Dok piše nešto na svom jeziku i kad to na svom jeziku objavi, autor je tu jedini s autorskim prerogativima: on je to. Čim njegovo štivo ode u ruke drugog čoveka koji će to onda prevoditi na drugi jezik – institut koautorstva biva uspostavljen. U prozi se može govoriti o realnom koautorskom postupku, dok je kod prepevavanja poezije situacija radikalnija: to je susret dva autora, jednog koji je neku pesmu napisao na svom jeziku i drugog, koji tu pesmu piše na svom jeziku.

Dobitnik ste prestižnih nagrada za prevodilaštvo i književnost. Koliko vam nagrade znače kao potvrda rada, a koliko kao podsticaj za dalje stvaranje?

– Nagrade jesu potvrda rada. I priznanje koje stiže, u našem, književnoprevodilačkom i, šire, književnom svetu – prvenstveno od kolega. To nagradama daje značaj, jer vam kolege, u stvari, odaju priznanje za rad. Uvek su me te nagrade ispunjavale osećanjem najdublje zahvalnosti. S druge strane, nisam video u nagradama podsticaj za dalji rad. Ne, iskreno. Nagrada više dođe kao neko lepo, ugodno zaokruženje jednog perioda, jedne etape. Onog časa kad nagradu dobijete, ta nagrada postaje prošlost. Dela zbog kojih ste nagradu dobili ne postaju prošlost, ali nagrada postaje.

Vaše pesničko stvaralaštvo neretko nosi kontemplativnu i intelektualnu dimenziju. Šta vas najviše inspiriše kao pesnika?

– Ovo je teško pitanje, meni bar, jer sam na to pitanje već mnogo puta odgovarao, pa čak gdekad i lepo odgovorio, i maštovito, i iskreno, ali sada više ne bih mogao da širim taj neki tematski kladenac takozvanih nadahnuća. Poezija nastaje tako kad nas ona sama uhvati i, da kažem, iskoristi kao posrednika, medijatora. Pesnik je medijator između sile koja mu šalje to, s jedne, i lista hartije, odnosno čitalaca koji će to ispisano posle moći da pročitaju. Bog je jedino nadahnuće, ili, bolje rečeno, u Bogu se sva nadahnuća sustiču.

Koje knjige, autori ili filozofije su vas najviše oblikovali kao stvaraoca?

– Prve knjige, prva štiva koja su nesporno na mene uticala bila su neka dela koja sam čitao kao klinac, možda i u predškolskom uzrastu: slikovnice, knjižice za decu, filmovi, animirani filmovi, sve, opet, sa scenarijima, dakle s književnim izrazom. Kasnije sam veliki talas raznih upliva doživeo sa 14, 15 godina, kada sam kao već stari poklonik Dž. R. R. Tolkina – „Hobita“ sam čitao još kao osmogodišnjak – ušao u „Gospodara prstenova“, i onda, u toj čitalačkoj navali uticaje pobrao od mnoštva velikih autora, od kojih mogu odmah, hronološki ih smeštajući u svoju čitalačku povest, da izdvojim Gabrijela Garsiju Markesa, Karlosa Kastanedu, Hermana Hesea, Džordža Orvela, ali i Baruha Spinozu, Artura Šopenhauera i Serena Kjerkegora, što sam sve čitao u tom nekom rasponu od 14, 15. pa do 17, 18. godine, recimo. Bilo je to i vreme susretanja s ruskom literaturom, s Gogoljem, Tolstojem, Dostojevskim. Od naših pisaca, u tom formativnom periodu – na mene su snažno uticali Bogdan Tirnanić, Milan Oklopdžić i, nešto malo kasnije, Svetislav Basara. Od Tirketa, Mike Oklopa i Basare naučio sam da slobodno smem da budem duhovit, da budem i onomatopejičan, da budem blesav i da pustim mašti na volju. Gde ćete lepšeg uticaja.

Na čemu trenutno radite i da li možemo uskoro da očekujemo novu knjigu – bilo autorsku, bilo prevodilačku?

– Možete li mi verovati – ni meni samom donekle nije lako sebi da poverujem – da me je iskustvo naučilo da ne govorim o stvarima na kojima trenutno radim, čak i kad su završene, na primer, i samo čekaju da budu objavljene. Nije to, što se kaže, zbog uroka. Ne. Više me brine mogućnost da, recimo, napravim neki kiks, da zakažem u nečemu, da podbacim, da nemam sreće i da onda od tog što sam najavio – ne bude ništa.