Intervju: Snežana Pečujlija

Snežana Pečujlija

Snežana, kako je tekao vaš umetnički put — od Zrenjanina do Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu?

Pre svega, moram Vam reći, da mi je nekako jednostavnije slikati i pisati nego davati intervju.

Rodom sam iz Zrenjanina a sa porodicom sam se preselila u Novi Sad kada sam imala tri godine. Tako da se u mom rodnom mestu ništa nije dešavalo značajno, jer moj životni put, u svakom smislu te reči, školovanje, umetnost i pisanje, sve se to sjedinjilo u ravnoj Vojvodini, Novom Sadu, tako da sam sve umetničke sklonosti razvijala na ovim prostorima.

O poreklu svome

Niti crnogorski zborila

Niti lički zapevala

Banatski nit jela

Bački niti snila niti živela

A od njih sam

Ponešto naačila

I mislima namučila

(Snežana Pečulija, Ničiji čovek, 2024.)

Vaš slikarski rad i vaša poezija idu ruku pod ruku. Da li slika nekada nastane iz pesme, ili obrnuto?

Kako slikanje i poezija, u mom slučaju imaju predznak povezanosti, i na čudan način se prepliću, ipak sam odgovor na postavljeno pitanje može biti i sasvim različit. Koliko god da su i jedna i druga umetnost na neki način spojene, one imaju i različite sadržaje, jer svaka pisana reč ne može da se preoblikuje u sliku na platnu, gde je ipak kolorit taj koji daje nedvosmislen pečat i utisak, gde reč nema mesta.

Mislim da slika nije proizvod jednog stanja duha u nekom ograničenom vremenu, već je zbir kretanja svih ideja, stanja i raspoloženja slikara a rezultat je daleko kompleksniji i sadržajniji. Ovo je moj odgovor kako moje slike nastaju.

U moru jednoličnosti priča, ideja, prikazati kreativnost pa i smelost, i izabrati samo svoja pravila umesto tuđih, nije ni malo lako, ali ni često, u izrazu koji koristim u svojoj poeziji.

Četiri zbirke poezije objavljene kod izdavačke kuće „Prometej“ u periodu od 2010. do 2024. — šta svaka od njih nosi kao glavnu nit ili temu?

Bez ikakve skromnosti, trudila sam se da pišem vrlo jasno, konkretno, bez ulepšavanja, istinito, bez zadrške i pardona, i ne razmišljajući da li će šira publika razumeti istinu ili posebnost u mojim toliko složenim pesmama. Na mah, one deluju kao obične, i zato ih prepoznaju samo posebni čitaoci. Što se tiče tematike, ona je raznovrsna, a ipak je uvek u centru dešavanja čovek. Zašto baš čovek? U prirodi čoveka postoje psihička, mentalna, emotivna i duhovna stanja, koja ga toliko čine različitijim od svih ostalih, sa jedne strane, a sa druge strane, jednostavnim. Između te dve kontradiktornosti, posmatram i tražim ona najsuptilnija iskakanja, najviše posmatrajući duhovne nemire koji su u svima nama. Čini mi se da uranjam duboko, pa kada odem preduboko, tada završavam pesmu i čekam da dođem do daha, te nastavljam dalje. Odgovorila bi i svojom pesmom Zašto pišemo? iz zbirke Ničiji čovek:

Za sve je kriva Smrt.

Ko bi išta pisao

Da je

Ne čekamo.

Naslovi vaših knjiga („Lakoća postojanja“, „Nacrt za portret pesme“, „Ničiji čovek“...) deluju kao poetske izjave same po sebi. Kako nastaje jedan takav naslov?

Na ovo pitanje mogu odgovoriti kratko. Svi ovi, ovako neobični i intrigantni naslovi, su duboko intuitivni i introspektivni. Znači, oni su proizašli iz mog najdubljeg, unutrašnjeg bitisanja.

Kakvo je vaše viđenje pesme danas — u savremenom svetu buke, brzine i kratkih formi?

Poslužiću se jednom našom narodnom poslovicom: Sve što je brzo je i kuso. Danas postoje mnogi samoprozvani pesnici, a oni koji to zapravo jesu, su potpuno skrajnuti. Kao što reče Makluan, svet je odavno postao globalno selo. Internet je to omogućio. Ljudi se se bombarduju velikom količinom informacija, pažnja se skraćuje, pa kratke forme jedino dopiru do ljudi. Ta velika količina kratkih formi stvara veliku mentalnu buku, a ceo svet je, izgleda, pretvoren u jedan veliki rijaliti šou. Sa druge strane, stare rimske sentencе: Hleba i igara, Zavadi pa vladaj funkcionišu odlično, samo su upakovane različito.

Pesma je ostala pesma, uvek će ostati pesma, mislim da je ništa ne može uništiti jer je nekako ugrađena u svakog čoveka.

Vaš rad su recenzirali istaknuti autori kao što su dr Žarko Dimić, dr Draško Ređep i Milutin Ž. Pavlov. Koliko vam znače takve kritike i podrška iz stručnog miljea?

Znače mi mnogo. Izuzetno sam ponosna na to da velikani poput dr Draška Ređepa i dr Žarka Dimića percipiraju moje stvaralaštvo i ponosna sam na svaku reč koju su napisali o meni i mom delu. Sa druge strane, njihove reči mi predstavljaju i neku vrstu tereta i odgovornosti. Još i danas mi u glavi odzvanjaju reči Draška Ređepa: Snežana piši. Snežana slikaj... A danas od Žarka Dimića slušam gotovo iste reči.

Dobitnica ste nagrade Venac Vrdničke vile i nagrade Likovnog salona Sremskih Karlovaca. Kako doživljavate ova priznanja?

Doživljavam ih kao realnu percepciju moga stvaralaštva od kritičkog establišmenta.

Da li više volite da stvarate u tišini ateljea ili na otvorenom— među ljudima, pejzažima, dešavanjima?

Sve moje slike i pesme nastaju u mome Umu i Srcu. Tad ih rukom prenosim na platno ili papir. Potpuno mi je nebitna fizička lokacija u kojoj stvaram.

Kako izgleda jedan vaš stvaralački dan? Da li imate ritual kada pišete ili slikate?

Mislim da sam na ovo pitanje već delimično odgovorila. Svaki dan je sam po sebi drugačiji kao i ja sama, moje emocije, misli... Nemam nikakav poseban ritual. Inspiracija mi dolazi najčešće iznenadno i tad pristupam stvaranju.

Da li imate umetnike (književnike, slikare) koji vas posebno inspirišu?

Nemam. Postoje umetnici čijem se umetničkom opusu divim ili ga duboko poštujem. U suštini, svaki umetnik i njegov rad je za poštovanje. Samo slikanje je, recimo, neka vrsta rudarskog rada, iziskuje ogromnu energiju. Kada pišete pesme, često je potrebna velika koncentracija prilikom artikulacije misli u reč a to odvlači mnogo energije.

Težim da budem i ostanem originalna, tako da jedino može da me nadahnjuje Duh koji možda nadahnjuje i druge stvaraоce...

U jednom trenutku života izabrali ste da stvarate i slikom i rečju. Šta vam omogućava veći stepen izražavanja — boja ili reč?

Teško da odgovorim. Reč ponekad ima boju, boja je nekad reč. Sinestezija je to nekovrsna. Nekako mi je i u Umetnosti vrlo blizak naš Nikola Tesla, koji jasno govori da sve treba posmatrati kroz frekvenciju i vibraciju... Svaka reč ima svoju frekvenciju i vibraciju a tako i boja... No reč, Logos, u sebi sadrži i duboko skriveni smisao, kako celog sveta tako i svakog stvorenog čoveka...

Zahvaljujem se Bogu što me je obdario sa ta dva talenta...

Kako vidite današnju umetničku scenu u Novom Sadu i Srbiji — da li umetnici imaju dovoljno prostora za rad i vidljivost?

Kulturna i umetnička stvaralačka scena, kako u Srbiji tako i u Novom Sadu, je u ni malo lakoj situaciji. Nažalost, danas, a i duže vreme, bez snažnih stvaralačkih umetničkih ličnosti, koje nažalost, do danas, nisu oformljene. Što zbog događaja devedesetih, a nakon toga i poplave uticaja takozvane savremene kulture koja je pod lošom nadstrešnicom LGBT i globalizma otišla u ćorsokak i tu propala.

Moramo se vraćati NAMA, pravoslavlju i svetosavlju, tradiciji srednjeg veka koji će u zasnovanom i simboličkom poimanju biti interesantni i Zapadu.

Ne zaboravimo, da je ruska avangarda stvorila i utemeljila zapadnu modernu i savremenu umetnost.

Sa druge strane internet omogućava svima veliku vidljivost...

Postoji li tema koju u poeziji namerno izbegavate?

Ne postoji. Jednostavno, izbegavam svaku vrstu banalnosti i patetike.

Da li je poezija za vas i vid ličnog isceljenja ili razgovora sa sobom?

Kao što sam prethodno rekla, svaka moja pesma je izraz mojih emocija i mišljenja. Sa druge strane, sve to ima moj duboki, lični pečat. Moja poezija, po meni i drugima, ima duhovnu vertikalu, bavi se univerzalijama, ali nije za širu čitalačku publiku, obzirom na stvarnost u kojoj smo prinuđeni da živimo i onome što nam se nameće kao stvarnost. Moja lirika traži spas ljudske duše pred najezdom svekolikog zla, koje se itekako danas svugde oko nas događa. Moja poezija je lirika obličja i naličja sveta.

Pisci i pesnici

Muka napisanih reči i misli

Koja ostaje na papiru,

Jasna je samo onome, koji ih oblikuje.

Tako izvlačimo Pesnika iz sebe

U sopstvenoj nemoći pred životom.

Čini se da nam

Olovka, papir, pisaća mašina

Prave čudesno društvo.

Nema svako privilegiju,

Kako bi nemoć

Pretvorili u retke trenutke

Iluzije moći!

(Snežana Pečulija, Ničiji čovek, 2024.)

Imate li već planove za novu knjigu ili izložbu u skorijoj budućnosti?

Da. Pripremam petu zbirku poezije, koja će, ako Bog da, izaći do kraja godine u izdanju Prometeja. Slikam paralelno, ali što se tiče izložbe u skorije vreme, još ne znam...

Šta biste poručili mladim ljudima koji se danas odlučuju da uđu u svet umetnosti i poezije?

Umetnost je voleti! Umetnost je spoznati da smo svi Jedno, svi ljudi sva Priroda! A to ne može da stane u hiljadu umetničkih slika, niti u bezbroj pesama. To je tek pokušaj svakog Umetnika i svakog čoveka, da prenese život i ljubav. On, sa malim mogućnostima, tek onako da najavi mali, sitan događaj, neko Zrno Života!?

Znaju to, ili ako ne, osećaju, mnogi Umetnici, bez izuzetka, pa zato se čini da su toliko različitiji od ostalih ljudi.

Teško se snalaze u Svetu koji nije ni malo sličan onome što doživljavaju, i sa velikim naporom hoće da prenesu kroz svoju percepciju svojih iluzija, emocija, burnih i neuhvatljivih. Nije moguće takav nerv prikazati, preneti na platno-papir. Krvna slika Umetnika je složena, neponovljiva i nepregledna. Svako ima svoj, jedinstveni, složeni DNK i krvnu grupu kojoj pripada!

Pa recite i sami; Kako objasniti Umetnika i Njegova dela?

Tek se mogu nazreti, svi ti, tako tananи, neshvatljivi mehanizmi u čoveku, koji ostavljaju otisak i utisak, a svaki je original za sebe.

Dakle, samo napred!