Intervju: Ana Atanasković - „Gradovi se sećaju nas, mi njih”

Ana Atanasković

Intervju sa Anom Atanasković povodom objavljivanja knjige „Prestonice”, u izdanju IK Laguna

Šta za Vas kao književnicu ima značaj pojam „prestonica” — da li je to samo mesto, osećaj ili pak taktilnost, miris, sećanje koje poseduje neko mesto kao duhovni prostor?

I jedno i drugo. Prvo, uvažavam važnost gradova koji su bili glavne tačke određenih teritorija ili države. Ne biva se to baš slučajno, jer ništa nije, sve ima svoj razlog. Drugo, gradovi jesu upravo to što ste rekli - dodir kamena, zidova, dlanovima, leđima, stopalima, izdržljivost mirisnih nota i, najvažnije, poprišta naših iskustava. A mi smo „meso” gradova, dajemo im svoje živote koji ulaze u njihovu auru, smisao, značaj i moć.

Da li ste mišljenja da gradovi zaista pamte — ili mi u njih upisujemo sopstvena sećanja i tako zajednički gradimo njegovu duhovnu arhitekturu?

Zasigurno. Baš tako mislim. Postoji razlog zašto smo se negde rodili, a ako želimo da se preselimo, to je naš izbor i odluka. U svakoj situaciji mi mestima gde obitavamo dajemo svoje živote, svakodnevne i veličanstvene. Svoje suze, znoj, osmehe, zagrljaje, pokušaje, rasprave, nade...Gradovi se sećaju nas, mi njih. A oni koji dolaze posle nas nasleđuju i naše priče.

Kada ste prvi put osetili potrebu pišete o gradovima te da krenete na duhovno putešestvije tragom sopstvenih sećanja?

Moja prva knjiga, zbirka priča, zove se „Beogradske majske priče”, te je odgovor - već od prve ideje kada sam odlučila da budem profesionalna književnica. Kasnije sam mnogo pisala o Beogradu, i u drugim knjigama, i u kolumnama (za sajt Kaldrma i za Kulturni dodatak Politike). Beograd mi je dao šansu da postanem ono što sam uvek želela i da živim sve svoje potencijale. Srećna sam što u „Prestonicama” imam priliku da progovorim i o drugim gradovima naše zemlje, od Vojvodine preko centralne Srbije do Kosova.

Koji grad, mesto, ulica iz Vaše najnovije knjige za Vas lično predstavlja prostor duboko emotivnog — i zašto?

Ovo je baš teško pitanje.... jer ih ima više. Kruševac je moje detinjstvo, Beograd mesto najvećih emotivnih lomova, Kragujevac grad u kome sam osetila elegiju žene o kojoj upravo završavam roman, Ras (Novi Pazar) oblast iz koje su moji najdalji preci, Prizren je bolan jer u njemu nikada nisam bila a bolno je već zamišljanje da vidim bodljikavu žicu oko naših svetinja... Sve sam gradove opisala iz duboko emotivnog, ovo je sentimentalno i nostalgično pismo puno ljubavi.

Knjiga „Prestonice”, IK Laguna

U knjizi „Prestonice” prošlost i sadašnjost se dodiruju — gde se u tome nalazi budućnost i da li mislite da će budućnost ovih gradova biti jednako uzbudljiva za neku novu, mladu Anu Atanasković koja bih ih ovekovečila na papiru ili pak smatrate da je ona patina i toplina koji su ti gradovi i mesta nekada posedovali vremenom iščezla?

Bojim se da, ako ovako nastavimo da se delimo i gložimo, nećemo doživeti dalje budućnosti, ali se nadam da je to samo moja bojazan. Pokušala sam da ovom knjigom pomirim sve strane i da kažem ljudima da je potrebno da volimo svoju zemlju i sebe u njoj. Samo društvo osvešćenih, zrelih ljudi može da ide bodro napred.

Mislim, takođe, da temperament naših prostora, koji je u osnovi uvek topao, neposredan i nesnobovski nikada neće da se promeni na gore.

Kako bi izgledala Vaša „prestonica” kada biste imali priliku da je izmaštate ili osmislite?

Beograd je sasvim dobar za prestonicu, jedino bih smanjila visinu zgrada u Beogradu na vodi, ne sviđa mi se što su tu soliteri i dala mu metro, nove tramvaje i trolejbuse, koji idu svojim starim trasama, svi do Studentskog trga. Dakle, sredila bih Beograd da bude još bolji.

Da li ste pri pisanju ove knjige na umu imali nekog autora ili neko delo koje Vam je poslužilo kao inspiracija?

Ne, ali moglo bi se reći da je moja knjiga ženska verzija nekih poznatih hroničara, ne zato što sam ja htela da to tako bude niti sam ih imitirala (sasvim je novi pristup gradovima), već zato što jeste hronika napisana na ženski način - emotivno, intuitivno i duboko.

Ako biste čitaocu mogli da ostavite samo jednu rečenicu iz knjige kao neki životni savet — koja bi to rečenica bila? I šta biste Vi lično želeli da kao suvenir svaki čitalac ponese sa ovog književnog putovanja?

„Budi ljubav”. To ne znači o ljubavi samo govoriti niti je „kliširati” već telom, duhom i postupcima biti ljubav, celokupnošću svojom. Tada čovek ne može da mrzi, tada radi sve za dobrobit zajednice, tada ni papirić neće baciti. Budi ljubav, suštinom svojom i širi je.

Volela bih da čitaoci prepoznaju emocije koje sam dala ne štedeći se i da kroz njih nauče nešto novo o sebi i svojoj zemlji.

Intervju vodila: Ana Stjelja

Foto: Đorđe Kovačević