Intervju sa Anom Atanasković: „Elizabet Makbin Ros me je čekala”

Ana Atanasković

Svoje verne čitaoce uskoro ćete obradovati još jednim uzbudljivim istorijskim romanom u kojem je centralna ličnost jedna izuzetna žena evropske istorije. Kada ste se prvi put susreli sa biografijom dr Elizabet Makbin Ros i šta Vas je navelo da upravo nju postavite u središte romana?

Elizabet Makbin Ros me je „čekala”. Tvrdim da junaci biraju pisce. Bila je strpljiva, jer ja nisam odmah shvatila da je potrebno da pišem o njoj. Naime, dugo sam htela da pišem o nekoj Britanki, jer sam završila engleski jezik i književnost. Isprva sam imala jednu ženu u vidu, pa drugu, a ispostavilo se da su o obe romani već bili napisani, i to brzo nakon što bih osvestila da me one interesuju (tj. autori su ih pisali u vreme kada sam ja razmišljala o njima i preduhitrili me). Oba romana nisu zadovoljavala moje književne kriterijume (na sasvim suprotne načine, ali ipak, ni jedan nije bio po mojoj meri) ali nisam htela da pišem dugačko književno delo ponovo o već romantizovanim biografijama (ipak, o drugoj od te dve žene sam napisala esej u Kulturnom dodatku „Politike”). Tokom svih tih mojih „lomova" (na sreću, trajali su kratko nakon saznavanja da su junakinje „zauzete”), u folderima mi je stajalo Elizabetino ime kao „rezerva”. Lomovi su trajali kratko jer je, u stvari, sudbinski i energetski, baš Elizabet žena o kojoj je trebalo da pišem! Kada sam osmislila koncept, a najviše u toku samog pisanja, shvatila sam koliko je odlično što je „moja” dr Ros „ostala” meni, jer su se dešavali neverovatni sinhroniciteti a ja sam se povezala sa njom na mnogo dubokih nivoa. Treća sreća je, izgleda, često i ona prava, ona istinska, iskonska. Zaista sam srećna zbog svega što se izdešavalo.

Kako je tekao proces istraživanja i prikupljanja građe za roman? Možete li sa nama podeliti neku zanimljivu ili manje poznatu priču iz života dr Ros koja Vas je posebno inspirisala?

Mnogo mi je pomoglo što je dr Elizabet Ros napisala autobiografsku knjigu o svom radu u tadašnjoj Persiji a još više kontakt sa Džejsonom Ubičem, kustosom muzeja u škotskom gradu Tejn, odakle potiče Elizabetin otac i u kome je Elizabet provela deo mladosti. Ima mnogo zanimljivih priča iz života ove hrabre žene, mnogo avanturizma a sve u cilju lečenja drugih i službovanja u svrhu pomaganja ljudima. Ima nekoliko i opasnih epizoda iz njenog višegodišnjeg boravka u Persiji, susreta sa nomadskim plemenom Bahtijari. Takođe, dala sam joj izmaštanu priliku (koja nije nemoguća) da se u Nišu tokom Prvog svetskog rata sretne sa našim pesnikom Prokom Jovkićem.

Roman „Krik” predstavlja omaž ženi koja je, iako strankinja, svoje znanje, hrabrost i život posvetila Srbiji. Važnu ulogu u knjizi ima i Nadežda Petrović. Kako ste Vi doživeli odnos ove dve velike žene srpske i evropske istorije? Da li ih je, uprkos različitom poreklu i životnim putevima, povezivala ista ideja humanosti i služenja drugima?

Susret dve velikanke je izmaštan (mada, boravile su u Nemačkoj u isto vreme i mogle su se sresti) ali je odlično poslužio dramatizaciji. Upravo ste to intuitivno i predosetili pitanjem. Naime, Elizabet i Nadežda su povezane svojom slobodom, slobodnim izborima, požrtvovanjem, humanošću, službovanjem, neodustajanjem, hrabrošću i upornošću. Nisu se plašile ničega, pa ni smrti.

Da li Vam se čini da su žene poput Elizabet Ros i Nadežde Petrović danas retkost? Možemo li ih nazvati svojevrsnim „Trojankama” 20. veka, simbolima hrabrosti, požrtvovanja i moralne snage?

Možda ih ima manje, ne znam. Možda bi neki rat ponovo „proizveo” heroine i heroje, mada, u pravu ste, u vremenu u kome ima sve više sebičnosti i narcisoidnog poremećaja ličnosti (a sve zbog odsustva sabornosti, samilosti i empatije), nije lako to zamisliti. No, nada uvek ostaje.

Roman nosi snažan i simboličan naslov – „Krik” Čega je sve to krik? Da li je to krik pojedinca pred ratom, krik humanosti pred stradanjem ili možda krik protiv zaborava?

Sve to zajedno, a najviše krik pojedinca pred smrću i želja da sila života pobedi neminovnost. Život kroz najjača moguća iskustva i kroz sećanja.

Pišete o događajima od kojih nas deli više od jednog veka. Koja Vas nit povezuje sa tim vremenom i njegovim junacima? Da li je presudna empatija, sposobnost uživljavanja u istorijski trenutak ili spisateljski dar da se premosti vremenska distanca?

Mislim da je to nekakav dar za glumu, ali književnu, jer inače nemam pravi glumački dar. Ali, neka njegova podvrsta u meni postoji, sposobnost da toliko zamišljam svoje junake, toliko razmišljam o njima i pokušavam da ih razumem, da jedan deo mene postaje njihov. Tu se uključuje i intuicija, nakon višegodišnjeg istraživanja, kao i ljubav prema mogućnosti da kroz njih kažem čitaocima ono što mislim da im je potrebno preneti, tj. šta bi im junaci mojih knjiga rekli. To je neka vrsta magije koju ne umem objasniti, a nije ni potrebno. Neka vrsta unutrašnje lire koja me vodi da pevam i kada junaci plaču. I kroz plač se peva. Uvek su „ispod” reči note, a one vode pisca da se poveže sa svojim junacima.

Koliko je bilo izazovno uskladiti istorijske činjenice sa književnom imaginacijom i gde ste pronalazili prostor za stvaralačku slobodu?

Ako imate dobar plan, nije izazovno. Slobodu sam sebi davala u navedenim susretima. Inače, ovo je roman sa najviše proverenih i tačnih informacija, čak sam ih u jednom trenutku imala i previše, ali, eto, Elizabetini susreti sa Nadeždom i Prokom su fikcija. Nadam se da će baš oni biti ključni za katarzu koja čeka čitaoce. Ovo je roman o životu i smrti, smrti i životu - tema sama po sebi najkatarzičnija moguća, a susreti će joj doprineti.

Iako je ovo roman o Elizabet Ros, čini se da je on istovremeno i omaž svim zaboravljenim ženama srpske i svetske istorije. Da li ste tokom istraživanja otkrili još neke izuzetne žene koje zaslužuju da postanu junakinje književnih dela?

Ima ih, navela sam ih u romanu, uglavnom su to Britanke koje su dolazile u Srbiju tokom Prvog svetskog rata kao bolničarke. Na primer, Mejbel Dirmer, književnica, ilustratorka, pozorišna rediteljka i dobrovoljna bolničarka.

Da li razmišljate o ekranizaciji romana? Priča o Elizabet Ros i Nadeždi Petrović deluje kao snažan filmski ili televizijski materijal koji bi mogao da približi mladim generacijama važne istorijske ličnosti i događaje.

Volela bih, kao i za sve prethodne moje romane. Želje postoje, a volela bih i da ih stvarnost potvrdi.

Roman govori o povezanosti Srbije i Velike Britanije u jednom od najtežih perioda naše istorije. Smatrate li da ova priča danas dobija dodatni značaj upravo zbog univerzalnih tema humanosti, solidarnosti i međusobnog razumevanja među narodima?

Odogovorila bih u „užem” planu. Naime, volela bih da ovaj roman ponovo poveže Srbe i Britance, kao što je to bilo tokom Prvog svetskog rata. Drug svetski rat i sam kraj 20-og veka su pokvarili te odnose.

Da li planirate englesko izdanje romana i kakve reakcije očekujete od čitalaca van Srbije, posebno u Britaniji i Škotskoj, odakle potiče dr Elizabet Ros?

Volela bih, izdanje na engleskom mi je baš velika želja! Volela bih da Britanci vide kako je o njihovoj sunarodnici pisala osoba slovenske duše.

Nakon romana „Krik” da li već razmišljate o nekoj novoj istorijskoj ličnosti ili epohi koja bi mogla postati tema Vašeg narednog romana?

Da, ja odavno radim na novom romanu, tj. čitam literaturu. Pre toga bih volela da doradim jedan stvoj već izdati roman, a novi će biti nešto sasvim suprotno surovoj relanosti rata - saga o jednom biću iz duhovnog sveta. Kroz istoriju, naravno, bez nje ne mogu, ona je učiteljica života.

Svaki pisac na neki način ostavi deo sebe u svojim junacima. Da li prepoznajete sličnosti između sebe i dr Elizabet Ros? Koje su to vrednosti i životna načela koja delite sa svojom junakinjom i zbog kojih ste možda sa njom ostvarili posebnu autorsku i ljudsku vezu?

Elizabet je junakinja kojoj nisam davala mnogo svojih iskustava. Jednostavno, bila je previše svoja. I to je lepo. Teško mi je da se upoređujem sa njom jer ne mogu ni da zamislim toliku nesebičnost koju je ona imala. Ona je bolji čovek od mene.

Više o romanu Krik na ovom linku.

Intervju vodila: Ana Stjelja

Fotografija: Jovana Kuzmanović