Бране Моцоња: Свети Сава и Савиндан

Једнога дана, Свети Сава је, не знајући и не слутећи да ће jеднога дана бити проглашен Светим, а будући још Растком Немањићем, спознао да је човјеков живот скуп дана, којима се не може унапријед знати број, овдје на Земљи. (“И би вече и би јутро, дан први” - Књига Постања). И расташе потом, и одрасташе, Растко другачији од других. У очињем дворцу, замку, као у замци. И долазаху са Свете Горе црнорисци (прозвани тако због црне хаље у коју бијаху одјевени) да благослове двор и дворјане и приме дарове из, за њих увијек отворене, руке Немањине. И чу Растко “Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, узме крст мој и за мном иде” (Мт. 16:24). И, будући принц насљедник, и “Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромашнима, и имаћеш блага на Небу; па хајде за мном.” (Мт., 19:21). И обре се Растко у Светој Гори. И би вече. И прими монашки постриг. И би јутро, дан први. Савин дан. И (пре)остале земне, Богом му дане, дане употреби Сава као степенице на путу у вјечност. У коју поведе и родитеље, и брата, и позва да тим путем ходи сав народ српски. Србљи га прогласише Светим. Тако Растко замијени пролазни времени дан за вјечни Савиндан. Наш пут у Небо. Амин!

Свети Сава је древна мудрост младости. И вјечна младост времешности. Одрицање пролазног, уз трајно одрицање сувишног земаљског, у замјену за, насушно потребно, вјечно. Светосавље као призив на пут у безвременост.