Sanja Marinković: Pismo Branku

Misliš li da je sve bilo uzalud pesniče? I vatra i stih? Reč koja iz kamena niče?

Tu gde si živeo, muka i teskoba i dalje traju. Reči i dalje peku grlo. Opor je ukus u ustima i svuda je pepeo i brašno ništavila. Prazne su ruke i srce je prazno. Izvesno je samo da će život proći. Završiće se putovanje.

A na nebu razapetom između prstiju i dalje se nazire tvoj čudni preobražaj trajanja. Da.Tvoj maleni cvet koji još progovorio nije i danas lepotu stvaranja krije. A reči iz vatre ko iskre izranjaju, ime im je večnost.

Život i danas na zemlju miriše i mi u strahu živimo čekajući...

U stihovima drugih pesnika,tvoja prejaka reč traje, a poeziju već pišu svi. Ne brini. Sve si to video i znao. I stihovi tvoji su prosuti ko pepeo u večnost. Dobro si naslutio da će tamo gde je bilo srce, sijati sunce. Dan odjekuje! I u tom odjeku čuju se tvoje reči. Ti još živiš kroz njih.

U beskraju plovi tvoja moguća zvezda pesniče!

Da li je zaista sve bilo uzalud?

Sanja Marinković

*Sanja Marinković, rođena je 1971. godine u Zaječaru. Učiteljica je koja voli poeziju. Piše i ne objavljuje (osim u nekoliko školskih časopisa, elektronskom zborniku „U čast učitelju” i još nekoliko zbornika sa pojedinih poetskih konkursa). Članica je ženskog poetskog kluba „Vlat” iz Zaječara.