Dragi Branko,
Jednostavno je pisati čoveku koji je bio sav od vatre i koji kroz žive reči prožima naše živote. Tvoji čitaoci veruju da još sediš za stolom stare niške kafane i besediš. Besmrtan je mikrokosmos koji si nam ostavio. Poruka je toliko da ne brinem ni za generacije koje dolaze. I sam si se pitao šta se na dnu pesme krije? Tvoja pesma nema dno već brojne magistrale koje iz nje izbijaju u svim pravcima.
Ne poznajem te, ali čujem tvoje reči i osećam prostor „s one strane meseca“. Spadaš u grupu ljudi od integriteta, duboke vere i istinske ljubavi. Zbog toga si življi nego ikad. Tvojih mladih 27 godina u večnosti su umnožene.
Sanjala sam da si došao u našu gradsku biblioteku i lažno se predstavio kao Dis. Poverovali smo ti. Ipak sam ti izgovorila tvoje stihove:
„U snu smo oni čije zaljubljene usne traže
reči bez cilja, bez izmišljenih predela.
Oh te reči kako mogu da ublaže
ako su od sna. Lepoto neuvela
reči bez senke kada ko čašu sunce
držimo usnu gledajući u crne vrhunce.“
Smejao si se glasno i udaljio kroz otvoren prozor. Posle udara čulo se „Ako smo pali bili smo padu skloni.“ Probudila sam se spokojna.
„Treba se moliti smrti za svoj život.“
*Danijela Padejski je rođena 1977. u Valjevu. Radi kao bibliotekar u Matičnoj biblioteci „Ljubomir Nenadović“ u Valjevu. Bavi se književnošću i vizuelnom umetnošću. Do sada je objavila dve knjige kratke proze. Prevođena na nekoliko jezika. Nagrađivana. Član je Udruženja književnika Srbije (Beograd) i Udruženja umetnika „ART grupa AKT“ (Valjevo). Glavna i odgovorna urednica časopisa za književnost, umetnost i kulturu „AKT”.
Comments