Nada Kljajić: Bezimena princeza

Bila jednom jedna bezimena princeza. Svi su je zvali princezom, ali je ona žarko želela da ima lično ime. Jedne mrkle noći, kada su se zvezde od straha posakrivale, a mesec se pokrio prekrivačem preko glave, princeza usni čudan san. Pred njom se u snu stvorila gusta, neprohodna šuma koju je čuvao čopor vukova. Znala je da mora proći što pre kroz nju, kako je strah ne bi uhvatio. Na kraju šume, u blistavoj svetlosti, nalazio se čarobni cvet. Nadala se da će joj on pomoći da se oslobodi opasnog straha. Trnje je grebalo, korenje zapinjalo, a grane mrsile njene divne uvojke, dok je uporno išla ka svom cilju. Sve vreme je u srcu nosila nadu, a u telu hrabrost i volju. Nakon nekog vremena, pred njom se iz duboke tame, u svoj svojoj lepoti, razvio neviđeni, blistavi cvet čuda. Nagnuo je glavu u pravcu princeze i rekao:

– Dobro došla, princezo Nado. Vaša hrabrost i snaga su za poštovanje. Zaslužili ste da Vam ispunim jednu želju.

Sreća je odjednom uletela u srce princeze Nade, tako da je, suznih očiju, prišla i zahvalno zagrlila cvet.

– Najlepše hvala, čudesni cvetu, moja želja je ispunjena.

Magični cvet je, od zadovoljstva i skromnosti koju je princeza očigledno posedovala, snažnije obasjao tminu i raskrčio put ka princezinom dvoru. Jarka svetlost probudi princezu. Sunce je svoje zrake poslalo da se sa srećom zaigraju po princezinoj sobi. Još tog jutra su svi u kraljevstvu saznali da i princeza ima ime – lepo ime, koje ume da svakoga obasja svetlošću u teškim trenucima i pruži veru u dobrotu.

Povodom 2. aprila Međunarodnog dana dečije knjige