Miodrag Brkin: Pismo Branku

Voleo bih da zaboravim neka nedostajanja. Neke trenutke, koji su se urezali kao slova na kori drveta. Voleo bih da zaboravim sva ta koračanja po parku, kada su kazaljke na džepnom časovniku uvek pokazivale pravo vreme. Voleo bih da vrteška nije prestala da se vrti. Oko naših duša, oko naših sena. Oko svega onog što nas je delilo od stvarnosti. Voleo bih takođe, da su naši snovi bili drugačije snevani i negovani kao tiha pucketajuća vatra iz kamina.

Eh, moj prijatelju dragi, koliko je teško kada uveče, dok se mesec nečujno uspinje, legneš u postelju uspomena i u nozdrvama osetiš onaj miris života i harmonije. A voleo bih da ne postoje. Ni ta postelja, ni taj miris. Ni ta mesečeva svetlost koja mi greje sva ta nedostajanja.

Voleo bih, da kao i ti nekada, bez milosti negujem sve te epohe tragične ljubavi i pružim im večno utočište...

S poštovanjem,

Miodrag Brkin