Milan Aranđelović: Intervju - „Pisac mora biti pisac. Bilo gde.”

Milan Aranđelović

Nedavno ste učestvovali na prvom srpskom Thriller festu. Kako ste doživeli taj događaj i koje teme su vam bile najzanimljivije tokom festivala?

Iako je ovo bio prvi festival organizacija je bila gotovo besprekorna. Dešavanja su bila dobro izabrana, selekcija gostiju i učesnika izuzetna, posećenost je bila iznad svih očekivanja. Pa, ipak, najbolja stvar je opšta atmosfera koja je bila odlična i to se moglo osetiti tokom svih dana održavanja manifestacije. Ponovo se pokazalo da su ljudi, publika, ono što je zaista važno.

Meni je posebno drago bilo gostovanje skandinavskog autora Arne Dala koji nam je otkrio one skrivene, nevidljive, detalje procesa pisanja i probleme sa kojima se svaki autor suočava. Takođe sam i veoma ponosan na to što sam dobio priliku da na predstavim i svoj novi roman „Čovek koji je ubio predsednika”

Vaš književni opus obuhvata trilere, satiru, distopiju, fantastiku… Kako uspevate da balansirate između žanrova i šta vam trenutno najviše prija da pišete?

Volim izazove, a ne volim monotoniju. Svaku novu priču doživljavam kao izazov koji će mi dati priliku da u sebi otkrijem potencijale i mogućnosti za koje nisam ni znao da postoje. Prva knjiga, Labudoliki paunovi moraju umreti” je sa sobom nosila izazove prvog romana, druga, „Balada meda i krvi” zadatak da primenim sve ono što sam naučio tokom i nakon završetka prve, treća, „USA“ je bila izazovna jer sam se usudio da zakoračim izvan granica naše zemlje i bavim se nekim globalnim temama poput imperijalizma, woke kulture, ekologije, rasizma… Četvrta knjiga, „Sanjaju li androidi radnička prava” je bila motivisana idejom da probam da seciram, ne političku, već drugu stranu našeg društva – onu koja glasa, a „Čovek koji je ubio predsednika” je bio moj pokušaj da napišem pravi, klasična, triler.

Roman „Labudoliki paunovi moraju umreti” nosi neobičan naslov. Koliko vam je igra jezika važna u pisanju i šta vam naslov mora da pruži pre nego što ga prihvatite?

Naslov mora da privuče pažnju. Većina pisaca nema mnogo prilike da kroz medije predstavi svoje stvaralaštvo, te u knjižarama i bibliotekama sa publikom komunicira samo preko korica i naslova. A kako je obilje naslova u ponudi, autor ima svega nekoliko trenutaka, možda sekundu, da naslovom zainteresuje potencijalnog čitaoca.

Kako je tekao rad na vašim najnovijim zbirkama priča? Po čemu se razlikuju od prethodnih i kako birate autore koje uključujete?

Već nekoliko godina Bookvar magazin, čiji sam urednik, i magazin Optimist, koji uređuje Predrag Azdejković, organizuju konkurs za Nagradu „Leposava Mijušković” za najbolju kratku kvir priču. Izuzetno sam zadovoljan odzivom i šarneolikošću autora koji nam šalju svoje radove, a naročito sam prijatno iznenađen brojem kvalitetnih i originalnih priča. Upravo su kvalitet i originalnost ono što nas opredeljuje da pojedine autore uvrstimo u zbirke.

U eri sve bržeg konzumiranja sadržaja, da li verujete da kratka forma priče ima sve veću snagu - i ako da, zašto?

Kratka forma priče je uvek imala snagu, ali sada ima i priliku da dođe do ogromnog broja čitalaca. Kratke priče, nekada kao statusi na Fejsbuku ili tvitovi na Iksu, se sa lakoćom odvajaju od autora i postaju deo „narodnog predanja” i kolektiva kao njihovog tvorca. Prestaje da bude važno ko je „slepi pesnik Homer“, već samo sadržina. Ovo može biti frustrirajuće za autore, ali, sa druge strane, i umetnici sada dobijaju priliku da direktno komuniciraju sa svojom publikom. Neposredno i mnogo brže nego kada su tradicionalne forme bile jedine moguće. Objaviti nešto više nije veliki problem. Sve ostalo i dalje zavisi od kvaliteta. To se nije promenilo.

Umetnik, novinar, književni kritičar, teoretičar stripa, ali i čovek koji kreira svetove u Metaversu. Kako izgleda vaše preplitanje književnosti i tehnologije?

Verovatno kao što je izgledalo preplitanje književnosti i tehnologije katapultova i samostrela u srednjem veku. Istoričari su utvrdili da se u „Ilijadi” spominju oružja koje tehnološki razdvaja pet stotina godina. Kao kada bi danas neko napisao roman u kome se dve vojske sukobljavaju podjednako koristeći mitraljeze i lukove i strele. Osim pedantnim istoričarima, nikome ko danas čita Ilijadu nije važna tehnologija, već priča. Snaga priče, a ne oružja, je ono što obezbeđuje da priča uspešno živi kroz vekove.

Tehnologije su bitne samo kao način da se dođe do publike. Papirus, štampa, internet… Ništa se ni tu nije promenilo. Samo se malo ubrzalo.

Kakva je vaša vizija književnosti u digitalnim svetovima? Da li pisac u Metaversu mora biti i programer mašte?

U Parizu postoji samo malo tabla koja označava mesto gde su braća Limijer prikazali prvi film u istoriji. To je zato što Francuzi dobro znaju i ispravno razlikuju umetnost od tehničkih dostignuća. Umetnost je važna, način na koji se prenosi poruka, a ne medij koji se koristi za to. Internet, papir, celuloidna traga, platno ili mermer… Samo su sredstva za pričanje priče. Pisac mora biti pisac. Bilo gde.

Vaša ljubav prema stripovima je dobro poznata. Da li postoji neki domaći strip ili autor koji vam je posebno inspirativan?

Posebno su mi prirasli za srce Aleksa Gajić i Željko Pahek. Pre svega mi je prijao njihov humor, a onda i stil crtanja.

Kada porastete, kažete, pisaćete scenarija za stripove. A šta je ono što vas trenutno sprečava – ili možda već radite na nečemu u tajnosti?

Trenutno me sprečava nedostatak vremena da se posvetim i tom cilju. Ali, dobro, računam da vreme radi za mene, osim kada radi protiv mene, te će jednom i rad na stripovima doći na red.

Kako izgleda jedan vaš radni dan – između pisanja, treninga, trčanja i čitanja? Da li postoji red ili je sve haotična inspiracija?

Iako sam kreativni anarhista, a moj duh teži ka nesputanoj slobodi, kada je organizacija mog života u pitanju poklonik sam maksime – red, rad, disciplina, krv, znoj, suze, gazirani sokovi! Da bih se naterao da bilo šta uradim moram sebi nametnuti strog raspored koga se moram pridržavati.

Šta vam je teže – podići 120 kilograma iz benča ili završiti rukopis romana?

Teže je napisati knjigu. Teže, ali lepše.

Da li vam fizička aktivnost pomaže u mentalnom procesu stvaranja - i da li ideje dolaze dok trčite?

Fizička aktivnost mi pomaže da se osećam bolje i na taj način me mentalno priprema za pisanje. Nakon fizičkih aktivnosti se osećam rasterećenije, te na taj način to utiče na kvalitet onoga što pišem.

Kao urednik Bookvara, kako gledate na savremenu književnu scenu u Srbiji? Ima li dovoljno prostora za inovaciju i eksperiment?

Kao što sam već spomenuo, nove tehnologije olakšavaju umetnicima da daju svoj autentičan izraz i da dođu do publike. Pitanje je da li ima volje i snage za nešto takvo. I to ne samo na strani umetnika, već i publike. Koliko su ljudi spremni da zakorače na neku novu i nepoznatu teritoriju?

Ako biste morali da izaberete jednog svog junaka da postane stvaran, koga biste izabrali i zašto?

Definitvno bih voleo da dilerka nano-rijalitija gospođica Emocija Multikombinacija oživi. Bio bi to kalambur dostojan smaka sveta.

I za kraj – šta sledeće možemo da očekujemo od Milana Aranđelovića? Nova knjiga, strip, upliv u digitalni svet ili nešto potpuno neočekivano?

Mnogo novih priča, svakako. Videćemo u kojoj će formi biti, ali mogu da obećam da će biti originalne i neobične.

Intervju: Ana Stjelja

Foto: Lična arhiva / Milan Aranđelović