Gordana Opalić: Princ na belom konju

Bila jednom jedna princeza koja je kao mala radila teške poslove i maštala o danu kada će se na konju pojaviti „beli princ” da je odvede daleko, u dvorac i kupi joj lepe haljine, duge od svile, i cipelice… da ima poslugu… Ali? Morala je još da poraste. Taj san o princu je, ponekad, izmamio pesmu, te je pevala po kući na sav glas. Maćeha i njena deca su joj se smejali. Spustila bi svoju lepu glavicu, a ispod kovrdža niko nije video suze, možda otac, ako bi se našao u kući. Voleo je svoju princezu, no morao je da krije svoju ljubav. Devojčica je porasla u prelepu devojku. Sanjajući, bežala je od vukova oko nje, verujući da će je spasiti njen princ na belom konju. Po dopuštenju oca, otišla je u obližnji grad. Sve joj je bilo lepo, zanimljivo i onako umorna sela je u kafić, poručila sok. Gledala je prema vratima i? Pojavio se „on”. Seo je za njen sto i pokušao da započne razgovor… Crvenog lica, zbunjena, ćutala je, dok joj je srce udaralo tako jako da je mislila da će ga on čuti. „Princ” je pružio ruku i dohvatio njenu, koja je drhtala… Onako neiskusna, oslobodila se i pitala ga: „Da li si došao po mene?” On se nasmešio, rekavši: „Da.” Njenoj radosti nije bilo kraja… Kada su izašli iz kafića? Nigde nije bilo belog konja! Brzo je razmišljala: „Da li se to konj pretvorio u princa? Ili je za sve ove godine beli konj postao limuzina?”, pošto je mladić otvorio vrata i…? A princeza? Da li je ušla ili pobegla?Probudila se u svojoj kući… i nasmešila se… Čekaće ga.

Povodom 2. aprila Međunarodnog dana dečije knjige