Једнога дана, Свети Сава је ходио рубом шуме у сутон, ондје гдје се дан ломи о вечер као крух о гладне руке. Зрак је мирисао на смолу и влажну земљу, а небо је горјело тихим пламеном који не сагоријева, него опомиње. На пању је сједио младић, погледа распршена као да је у свакој сјени тражио лице које је изгубио. „Зашто не говориш?” упита га Свети Сава. Младић подиже очи пуне немира. „Говорио сам”, рече. „И превише. Ријечи су ми постале попут птица које се сударају у кавезу.