Једнога дана, Свети Сава је угледао једног младог момка који је испред манастира грцао у сузама стојећи на киши. Пришао му је и ставио руку на леђа, затим га благо помиловао. Тихо га је упитао: „Момче, због чега плачеш?” Момак јецајући прошапута: „Оче Саво, нисам достојан твога додира и утехе. Много сам грешан, за мене нема наде. Не могу себи да опростим своју прошлост.” Свети Сава са сузама у очима пуним милости и љубави му прозбори: „Дете, баш зато и јеси достојан благослов