Твоје руке су златовез низале, Стихом си сваку шару закитила, У вечност си јунаке уписала. Хвала, везиљо времена, Јефимија!

Још у оно доба кад се она збила словила се слова у нит сребра везала је у чвор живот, доба

Из злата туге светлост си пила, и српску душу у вез претворила. Кад речи нема, ткањем збориш, сваку тишину у молитву твориш.

Златовез времена ткала је Јефимија, У свили речи, вечна симфонија. Сваки јој уздах молитва скривена, Тишином бди над вековима.