Једнога дана Свети Сава ујутру рано седе на клупу код манастирских извора. Док је седео, на памет су му долазила размишљања о тишинама, од травке до облака, од сламке до сокака. „Тишино, спавам ти на рубу шумарка. Зовем те са једног великог облака, да ти причам о дубинама и да знаш шта се то иза брда ваља.” Пролазиле су слике раних крушака и јабука петровача. Док је седео поред извора, узе лонче и напи се хладне воде. У том изби чобаница са стадом оваца. Дочека је Свети Сава:
