Vladimir D. Janković: Dušin rep i druge pesme

Ilustracija: Meta AI

DUŠIN REP

Rado bih ti na ulici

Rašio taj štep

Život bi nam tada bio

Još i više lep

Tek što vrata zaključali

Ne znaš šta te stiglo

Vekna može u furunu

Kvašče se nadiglo

Erotska je poezija

Vazda tabu tema

Razumevanja za takvu

Odvajkada nema

Ubijanje vremena

Nije to naš fazon

Ti i ja bar imademo

Širi dijapazon

Vreme mi zalivamo

Hrane biljci damo

Trenutke ne ubijamo

No ih porađamo

Osećaš li, draga, kako

Sa pokretom svakim

Postajemo kao perca

Kô gugutke laki

Kad ti trepavica pleše

Stopalce se beli

Kažeš mi: nestrpljiv si

A prizor te veseli

Nije džabe mudrac rekô

Volite se, ljudi

I budite spremni da vas

Svako zbog tog kudi

Tamo gde je čovek večnost

Samo snohvatio

Tamo sam ja tebe, lepa

Slatko dohvatio

Otimala ti se nisi

A i što bi kad si

Rođena da ja ti kažem

Dušo, voljena si.

* * *

CURA IZ ZAVIDOVIĆA

Još otkako mlađan bijah,

Mlađi od mladića,

Znadoh da ću curu voljet

Iz Zavidovića.

Kakanj nikad ne bi meni

Neko nadahnuće,

U Maglaju ne osjećah

Kô da sam kod kuće.

Olovo mi teško palo,

A kako i ne bi,

U Varešu varih loše,

Jedva dođoh sebi.

Iz Viteza druga imô,

Iz Travnika brata,

Al’ nijedno od tih mjesta

Ozbiljno ne shvatam.

Samo su Zavidovići

Meni ono dali

Svakom što insanu mili

I, kad nema, fali.

Tamo nađoh curu koju

Znadoh od Postanja,

Nek zavidi kome drago,

Ja s njom budan sanjam.

* * *

ISIK KUL

Indiji ne idem preko apalačkog fronta

Imam nešto i ja u sebi od života

Zaronio dobro, oko Rta Dobre nade

Da otkrijem tebe, ne da te ukradem

I videh: sâm pomorac, a i zemlja sama

Začine opojne dišem, Vasko da Gama

Otvaraš predamnom kapke planinskih očiju

Dođi, reče, vodim te u jodnu Kirgiziju

Mirišeš na more usred kopna nedokučnog

Previjaš mi rane posle putovanja mučnog

Za mnom bagra viče: ju’r krejzi, ju’r a ful

Ali ja sa tobom, srećan, pravac Isik Kul

U visini gde dah dobijaš i gubiš

Ti ćeš dugo da me miluješ i ljubiš

Pomorac sam ostô, sad mi more u planini

Nepce vri od satrice, sunce u slanini

Gde gromobran groma u se će da metne

Ti se i podmetneš, ti se i nametneš

Blago ocu što voljaše, majci koja rodi

Zvezdu što me tajnim sjajem vodi ka slobodi

Nije nam planeta kugla, a ni ploča ravna

Nije nam sadašnjost jasna, a ni prošlost slavna

Okeane menjam sve, samo jedno iskam

Moj da Isik Kul ostane, lepota kirgiska.

* * *

STIGMA

U dlan da te ljubim

Kojim si me

Setno milovala

U nadlanak kojim

S lica mi mrvice

Nežno poskidala

U taban te ljubim

Što ga držah strasno

Dok sam te mlavio

I u ris koji sam

Nikada sit tebe

Žudan balavio

U oči te ljubim

Što ne vide ništa

A mene gledaju

Trn iz tvoje krune

Žvaćem pa se nepca

Krvlju natapaju.

* * *

LJULJAŠKA

Stara ljubav zaborava nema,

Ali danas zaboravom drema.

Gde nekad bi do pojasa trava,

Danas gušter na kamenu spava.

Gde je nebo grejalo nam duše,

Glib nas smrdljiv zarobi do guše.

Gde te sanjah kô kraljicu, draga,

Osta pustoš i samoća naga.

Tek što život stoti puta poče,

Noge više ne mogu da kroče.

Od sećanja nema vajde prave,

Nit’ osmeha niti misli zdrave.

U muzeju ćute osećanja,

Jedak prah im izbija iz tkanja.

Srce sada tek da kuca ume,

Setu gaji, ljubav ne razume.

* * *

PARAFRAZA (IPAK, NE POŽELIŠ PISMO)

Nisi je, izgleda, voleo mnogo

Sve je po novom i više nisi njen

I nije ti važno što sunce tone

I gde beše svetlost ostade samo sen

Ipak, ne poželiš pismo

Što pa i pisali bismo

Ćuti

Ćuti ponekad dva-tri reda

Ćuti

Cilja nema i nemaš kud stići

Ćuti

Ne pominji mesta gde

Skupa smo voleli ići.

* * *

SUNCE

Ne mislim da mome

Srcu će da svane

Kada zvezda grane

Kad se vratiš, dane

Ne nadam se sreći

Ni kad podne blista

Ni sumračja čista

Kada noć usisa

Ja već sada nemam

Ni tražnje ni željâ

Izdan nisam, sâm se

Klonim prijatelja

Ono što još ljudi

Budućnošću zovu

Meni budi novu

Tugu pustolovnu

Samo jednu sliku

U svesti još držim

To je slika tvoja

Koja žarko prži

Iz neba dubokih

Teku potočići

Zlatni kô novčići

Duše siročići.

Vladimir D. Janković (Beograd, 1968), pesnik, esejista, pripovedač, književni prevodilac, objavio je pet knjiga pesama i jednu knjigu kratkih priča i eseja. Preveo je više od 300 književnih dela, od toga nekoliko knjiga poezije i oko 130 romana, što sa francuskog, što sa engleskog jezika. Nosilac je književnoprevodilačkih nagrada Branko Jelić i Miloš N. Đurić, kao i Nagrade grada Beograda Despot Stefan Lazarević u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva.