„Treptaji” Srđana Markovića — distopijski rokenrol trip kroz tri epohe

Hibridno književno delo u kome Srđan Marković pokazuje majstorstvo pripovedanja i dinamiku filmskog scenarija

U svojoj knjizi Treptaji, Srđan Điđi Marković ispisuje jedinstveno, hibridno delo koje odbija da se svrstava u jedan žanr. Ono je istovremeno drama, satira, roman, politička alegorija, distopija, autobiografski fragment i metafizička parabola. Poput muzičkog kolaža sastavljenog od različitih stilova, Treptaji funkcionišu kao ritmička smena scena i epoha koje, uprkos tome što naizgled nemaju dodirnih tačaka, na kraju čitaoca odvode u istu temeljnu dilemu: ko smo mi kada se svet oko nas raspada — i da li se taj raspad možda događa u nama?

Od beogradskog betona do američke kontrakulture

Jedan narativni tok prati Điđija i Mirču, roker-sabornike koji kroz alkohol, haos i bolna prisećanja preživljavaju sopstvene „treptaje” — kratke mentalne udare koji im rastvaraju realnost na komadiće. Njihov Beograd deluje kao labava konstrukcija od stiropora, kablova i popucalih životnih planova. Iako se stalno psuju, vređaju i provociraju, među njima tinja emotivna i iskrena nit koja od čitave priče pravi moćan portret izgubljene generacije.

Drugi tok odvodi nas u sedamdesete godine, u svet mladih zaljubljenih studenata, Marka i Jelene. Oni otkrivaju američki film, muziku i kontrakulturu, FEST, hipike i romantiku slobodarskih ideja. Njihove scene obojene su nostalgijom, nežnošću i idejama o svetu koji bi mogao biti bolji. Na mestu gde se Điđi i Mirča ruše pod teretom izgubljenih iluzija, Marko i Jelena tek počinju da veruju u mogućnost drugačijeg života.

Čelična Kupola — budućnost koja je već ovde

Treća linija uvodi nas u distopijski, futuristički pejzaž Čelične Kupole, korporativno-utopijskog grada koji funkcioniše po principima potpune kontrole.

Ovo nije klasika naučne fantastike — više je filozofski esej u formi drame.

Miki, mladi službenik režima, i Bela, antropološkinja čiji glas donosi opasna znanja o prošlosti, uvlače nas u svet podeljen kastama, nadzorom i nervoznim pitanjem šta znači biti čovek kada sistem od tebe pravi resurs, broj i „prihvatljiv obrazac ponašanja”.

Čitav ovaj segment vibrira od mistike: jing i jang, energija tsing, mentalni prelazi između stanja svesti — sve to funkcioniše kao kontrapunkt brutalnom, hladnom sistemu Kupole.

Treptaji kao metafora pukotine

Pojam „treptaja” u knjizi ima mnogostruko značenje: vizuelne halucinacije, sećanja koja prodiru u sadašnjost, pukotine u stvarnosti

metafizički signali, kratki momenti istine

Treptaj je pucanje maske, trenutak u kom čovek vidi sebe, svoj nered, svoje iluzije i svoje želje bez ostatka.

To je zajedničko svim likovima u knjizi — bilo da su rokeri, hipici, studenti, korporativci ili pobunjenici.

Stil: brutalno iskren, prkosan, kinematičan

Marković piše kao neko ko dobro poznaje scenu o kojoj govori. Jezik je živ, ulični, pun psovki, humora i filozofskih monologa, ali i začuđujuće nežnih misli. Forma dramskih scena omogućava brz ritam — knjiga se čita kao scenario koji bi Tarantino, Kusturica i Terry Gilliam zajedno mogli da režiraju.

U jednoj rečenici — Treptaji su punk u formi književnosti.

Zašto čitati knjigu „Treptaji”?

Zato što je:

hrabra — ne plaši se da prikažu realnost onakvu kakva jeste, ružnu i sjajnu istovremeno

duhovita — humor je mračan, inteligentan i britak

filozofska — bave se slobodom, moći, identitetom, svesti, politikom i umetnošću

žanrovski slobodna — u svetu prenapisanih klišea, ova knjiga je pravo osveženje

emocionalno autentična — ispod haosa, droge i performansa krije se duboka ljudska ranjivost

Treptaji su ogledalo jedne generacije, ali i proročanstvo za onu koja tek dolazi.