Sandra Krstić: Svet bez okova

Bila jednom jedna devojčica koja nikako nije želela da postane princeza. Zidovi zamka su je gušili i osećala se među njima kao u tamnici. Jedne noći odlučila je da pobegne. Oko zamka prostirala se šuma u kojoj ništa nije onako kako se oku na prvi pogled čini. Znala je za priče o šumi, ali morala je pokušati, morala je pobeći od stega koje je rođenjem dobila. Šuma je bila gusta, tamna i puna zvukova koji su joj donosili jezu, posebno što nije znala šta je stvarno, a šta iluzija. Jer, žbun bi mogao biti medved, drvo bi moglo biti veštac a vuk koga je krajičkom oka primetila mogao je biti i stražar koji ju je pratio, kako bi njenom ocu odao gde je otišla. Skupila je svu hrabrost koju je u sebi našla i išla je dalje. A onda zid, veliki kao najviša kula u zamku. Iza nje vuk na samo tri koraka. Pribila se leđima uz njega i zatvorila oči. Ruka na njenom ramenu je trgla. Ispred nje stajao je dečak, tek koju godinu stariji od nje.

-Ko si ti? - upitala ga je.

-Ja sam čuvar mladih duša. Tu sam da te zaštitim i pokažem put.

Zatim joj je otvorio vrata kroz zid, a koja tu nisu bila.

-Pođi ovim putem. Sa druge strane čeka te nov, bajkovit svet u kome možeš biti sve što želiš.

-Pođi sa mnom. Nemam nikog tamo osim tebe.

I njih dvoje su pošli prolazom držeći se za ruke, u susret novom svetu, u susret novom sebi i svetu bez okova.

Povodom 2. aprila Međunarodnog dana dečije knjige