Portret književnice: Slavica Srdić - Čuvarka zavičajnog pamćenja i glas raseljenih

Slavica Srdić

Postoje ljudi koji zavičaj nose kao geografiju, a postoje i oni koji ga nose kao zavet. U životu i stvaralaštvu Slavice Srdić, zavičaj nije samo mesto rođenja niti tačka na karti iz koje se jednom otišlo. On je trajno unutrašnje prebivalište, prostor sećanja, pripadnosti i odgovornosti prema onima koji su živeli pre nas i prema generacijama koje tek dolaze.

Rođena u Vrhovinama, u blizini Plitvičkih jezera, Slavica Srdić od 1991. godine živi u Beogradu. Promena životnog prostora, međutim, nije značila i prekid sa korenima. Naprotiv, upravo je iskustvo odlaska učinilo potrebu za čuvanjem zavičaja još snažnijom. Ono što se više nije moglo svakodnevno dodirnuti, trebalo je sačuvati rečima, fotografijama, pričama, uspomenama i zajedničkim pamćenjem.

Godinama je okupljala svoje zemljake, najpre putem društvenih mreža, stvarajući prostor u kojem su se ponovo susretali ljudi, događaji, porodične priče i slike jednog vremena. Takav rad nije bio samo nostalgično prisećanje. Postepeno je prerastao u svojevrsnu arhivu rasutog zavičaja – zbir pojedinačnih glasova koji zajedno čine svedočanstvo o jednom narodu, njegovim sudbinama, gubicima, običajima i istrajnosti.

Iz tog dugog i posvećenog rada nastala je knjiga „Neprebol”, hronika rodnog kraja. Već sam naslov nosi značenje koje nadilazi ličnu emociju. Neprebol je ono što vreme ne uspeva da izbriše: izgubljeni dom, ljudi kojih više nema, detinjstvo, porodična ognjišta i predeli koji nastavljaju da postoje u sećanju čak i onda kada su fizički nedostupni ili promenjeni. Knjiga je tako postala književni spomenar zajednice, ali i pokušaj da se fragmenti jednog sveta sačuvaju od zaborava.

Usledilo je „Zaveštanje”, knjiga poezije čiji naslov još jasnije govori o autorkinoj potrebi da ono nasleđeno preda dalje. Zaveštanje nije samo ono što ostavljamo iza sebe; ono je i moralna obaveza prema prethodnicima. U njenom stvaralačkom svetu uspomene nisu teret koji čoveka zadržava u prošlosti, već most između prošlosti i budućnosti.

Tu liniju nastavlja i knjiga „Rasejanje”, posvećena pričama raseljenog naroda. Sam naslov govori o iskustvu ljudi čije su se životne putanje razgranale na različite gradove i države, dok je zajednički koren ostao isti. Sudbine pojedinaca u takvoj knjizi prerastaju privatne biografije. One postaju delovi kolektivne istorije, često mnogo istinitije i potresnije od suvoparnih datuma i statistika.

Posebna vrednost rada Slavice Srdić nalazi se upravo u tome što veliku istoriju posmatra kroz malog čoveka. Kroz kuću, porodicu, majčinu priču, rukotvorinu, pesmu, seoski put, susret ili uspomenu. Kulturno nasleđe u takvom pristupu nije muzejski predmet izdvojen iz života. Ono traje samo dok ga neko pamti, izgovara, zapisuje, izrađuje rukama i prenosi drugome.

Tu misiju Slavica Srdić ostvaruje i kao osnivač i predsednica Udruženja „Petrovdan – Dijaspora”, kroz koje organizuje kulturne manifestacije, izložbe i okupljanja. Posebnu pažnju posvećuje tradiciji i ručnom radu žena iz Krajine. Upravo u tim naizgled tihim oblicima stvaralaštva – vezu, tkanju, predmetima izrađenim rukom – opstaje jedan važan deo kulturnog identiteta. Ruke žena vekovima su čuvale motive, boje, obrasce i znanja koja često nisu bila zapisana ni u jednoj knjizi.

Zbog toga je delovanje Slavice Srdić istovremeno književno, kulturno i dokumentarno. Njene knjige i aktivnosti povezuje ista nit: potreba da se čovek ne izgubi u rasejanju i da se zajednica ne pretvori u uspomenu bez svedoka.

Na koricama njenih knjiga pojavljuju se motivi stare kuće, žene okrenute svetlosti, pera i sveće, mape i puteva koji se granaju na različite strane sveta. Ti motivi gotovo simbolično sažimaju njenu poetiku. Čovek odlazi, ali pogled ostaje okrenut prema vratima kroz koja je nekada prošao. Putevi se razilaze, ali postoji tačka iz koje su svi krenuli. Sveća gori dok postoji neko spreman da njen plamen prenese dalje.

U jednoj od poruka koje prate njen književni rad sadržana je možda i suština čitavog njenog stvaralaštva: ne postoji povratak na isto mesto, ali postoji povratak sopstvenim korenima.

„Ne završavamo ovu knjigu. Samo je privremeno zatvaramo. Jer, rasejanje nema poslednju stranicu. Ono traje kroz generacije i kroz priče koje prenosimo deci. Ali ima svoj smisao, da nas nauči zahvalnosti, strpljenju i veri da se dom može ponovo izgraditi, ako ga najpre sačuvamo u sebi. Nepostoji povratak na isto mesto. Ali postoji povratak sopstvenim korenima. Ako smo na tom putu uspeli da sačuvamo čoveka u svom biću, onda se nismo izgubili. Onda smo preživeli.”

U vremenu brzog zaboravljanja upravo su takvi pojedinci posebno važni. Oni ne dozvoljavaju da raseljavanje postane brisanje, niti da udaljenost postane prekid. Slavica Srdić svojim knjigama, kulturnim delovanjem i okupljanjem ljudi pokazuje da zavičaj može nastaviti da živi i daleko od svojih geografskih granica.

Jer narod traje dok traju njegove priče. A priče traju dok postoji neko ko će ih sačuvati, zapisati i predati dalje.

Posebno mesto u stvaralaštvu Slavice Srdić zauzimaju njene tri knjige — „Neprebol”, „Zaveštanje” i „Rasejanje” — koje se mogu čitati kao svojevrsna trilogija sećanja, pripadnosti i trajanja. U „Neprebolu” autorka čuva uspomene na rodni kraj i pretke, pretvarajući lično pamćenje u hroniku jednog zavičaja. „Zaveštanje” tu vezu sa prošlošću prenosi u poetski prostor, kao poruku budućim generacijama da se koreni ne smeju zaboraviti, dok „Rasejanje” širi pogled na sudbinu ljudi koje su istorijske okolnosti odvele daleko od njihovih ognjišta. Ove knjige povezuje ista unutrašnja nit — potreba da se sačuva ono što je rasuto, da se zabeleži ono što vreme potiskuje i da se kroz književnost odbrani pravo jednog naroda na sopstveno sećanje.