Lidija Rakočević: Pismo Branku

Pešačio si, nepoznati prijatelju, tamo gde su zore umrle pre rađanja... Visokim i oštrim čelom nadgledao si živote odlazećih, svoj život si pustio da kroz maglu gasne osmehujući se smrti, prijatelju. Ti koji u postelji od mahovine boluješ bolom zabranjene ljubavi, osveštao si mnoge pute za hrabre i prkosne... Ne odustaj ni onda kad ti u mraku njihovih strahova vežu korake ilovačom, uzburkaj hladne vode, silne okeane, brda i planine; sve što su Ti otrgli iz života, čekaće ih na početku... Ti koji si prkosio snažnom istinom i crnim mastilom svog pera, okupao si svakoliki hrišćanski svet i dao im lajtmotiv kako, zašto i zbog čega se boriti i ne odustati, ni pred samim smaknućem. Ti si, prijatelju, znao tamne vilajete i da u njima zri čovekoliko zlo. Tanka beše zelena grana za kolosa čoveka, pesnika; iznedrenu ljubav okalemiše ruke zlotvora... Nije umro čovek-pesnik tog hladnog jutra; iz korena stabla sad niču novi divovi, nove ljubavi... 

Hvala, prijatelju.