Jelena Stanojević: Kroz tri stupnja prema Miljkoviću

Erato je svojim čarima opčinila mnogobrojne umetnike i živeći kao večno nadahnuće, zalazila je još od iskona u sve sfere nadmoćnih logosa. Njeni koraci razvlačili su hodnike umetnikove svesti od iskonskog erosa do buđenja katarzičnog patosa, ka najvišem stepenu poetičkog pogubljenja. U to ime naš dragoceni Miljković otpočinje svoju raspravu o poeziji osvrćući se na mitskog svirača Orfeja koji oplakuje gubitak svoje voljene Euridike tamnim vodama Aheronta. Pesnik je po njemu bio onaj koji drugima vida rane i leči posmrtne bolesti stradanja duha, a u stvari je i sam bolesnik koji umire nad sopstvenom sudbinom. Miljković ga vidi kao večno uspavanog, koji živi u snu i nestvarnom, i kao takav sluđen ličnim stradanjem neumorno traga za svojom stvarnošću. Pesnik se ovde nije potčinio stvarnosti jer bi i on tada pripadao njoj, ali tako nikada ne bi mogao da je opčini niti potčini svom glasu. Stoga stvarnost ne poseduje onaj koji je prividno poseduje već onaj koji je ostvaruje, tj. onaj koji temeljno ide u njenom pravcu i prema njoj orijentiše svoju misao. Miljković se u svom iskazu pita da li će pesnik pevati o sebi ili o svetu koji ga okružuje. Da li će se daviti u solipsističkom jazu (nekom ličnom iskustvu ili sopstvenom ja) ili će biti onaj u čijoj pesmi i živa i neživa priroda peva u pravcu sudbine i svoje vlastite zakonitosti. Po njemu je jedini Orfej znao da ukoliko peva o sebi zapravo peva o stvarima, dok Narcis nije uspeo doseći sebe i to je bio njegov kraj. Mnoge filozofije prepirale su se oko toga da li je svet stvari – svet stvarnosti. Poezija kao takva nikada nije negirala svet, ali je nastojala da ga opeva iznutra. Ona jeste sumnjala u sebe, ali tu svoju nemoć nije opravdala metaforičkom nedovršenošću sveta, odnosno onim što je iza. U svom plodonosnom razdoblju poezija prolazi kroz tri stupnja:

1) u momentu svog nastajanja ona dovodi u pitanje sebe, reč i stvarnost. Na takvoj razini postoji samo pesnik i njegov život, u kome je pisanje poezije funkcija i opravdanje njegove egzistencije. Tu pesma postoji radi pesnika.

2) ontološko-egzistencijalni, u kome je pesnikov život garancija za pesmu. Ovde pesma stiče poverenje u reč i reč postaje jača od pesnika.

3) objektivno-otološki, gde se pesma oslobodila svog pesnika i sada postoji nezavisno od njega.

Ono što suštinski konstituiše ideju, jeste sam oblik pesme. Pesma postoji i pre njenog prvog stiha čak i da se ne završi poslednjim, jer ona tek svojim oblikom postiže savršenstvo i određenost. I to je ono što je čini celom i postojanom. Prema tome bez strogo određene forme nema ni savršenosti. Zato je pribegavanje strogim pesničkim formama svojstveno samo umetnicima koji su savršeni. Istinski pesnik ne odbacuje strogu formu jer je ona specifična za poeziju. Zamerke koje su se upućivale ili upućuju poeziji klasičnoj po formi ogleda se u tome da ona oduzima slobodu pesniku i onemogućuje mu da otkrije nešto novo. Tu se dakle postavlja pitanje šta je novo? Po Miljkoviću, novo je ono što je savršeno (npr.na temu Edipove nesreće napisano je oko pedeset tragedija, a najsavršenija je najstarija Sofoklova). Osećnje njenog oblika predhodi pesmi. To mogu biti ritam, iskrcavanje rime, ideje, sve ono što zapravo prethodi reči. Pesma ne počinje rečima, ona se rečima završava. Pesma jeste i jezik, ali ona to postaje tek pošto bude napisana. Tu se postavlja pitanje da li ona tada prestaje da bude pesma i postaje tekst? Ukoliko je ono što pišemo izvučeno iz nas samih i ukoliko je ono bilo potpuno naše, onda se stvaranje pesme svodi na samo pripremanje oblika jer sve ostalo već postoji. Oblik pesme interpretira pesnika, jer ono što vidom i sluhom možemo tumačiti jeste ono što čini pesničku materiju konkretnom. Od oblika zavisi da li će ekspresija odnosno izraz biti umetnički. Jedinstvo pesme je jedinstvo oblika i to je ono što je čini hermetičkom i postojanom. Ukoliko kod stvaraoca oblik ne predhodi pesmi, onda on kao takav i nije pesnik. Miljković u svom razmišljanju smatra da je poezija pobeda nad pesnikom. Slično njemu i Alen Boske otkriva suštinu poezije koja odbija da prizna pesnika. Pesnik postaje pesnik tek onog momenta kada se njegovo delo okreće protiv njega. Pesnik i pesma zamenjuju svoje uloge u kome pesnik postaje izlišan. On postaje objekat poezije, u kome je njegova namera da kaže neizrecivo, ali to ovog puta preuzima na sebe pesma. Umesto da pesnik piše poeziju poezija piše pesnika. Poezija stoga predstavlja napor da se izađe iz sebe i tada dolazi do traženja simbola. Sam simbol povezuje subjektivni svet sa objektivnim svetom oko nas. On je za nas ovaploćenje stvarnosti, odnosno spoj stvarnosti u prostoru i vremenu. U pesmi i reči moraju da postignu svoju realnost, zato ona mora da se oslobodi prisustva stvari. Pesnička slika zato predstavlja odsustvo tih stvari i sveta u kome metafora i alegorija postaju ono što je određuje. Takav život i svet bivaju zamenjeni poezijom. Ona je ustvari sećanje, jer se pesnik samo seća onoga što je sada. Miljković je takođe smatrao da i reč ima svoje geneološke slojeve. On ih ovde poredi sa potonulim gradovima za kojima mi neprestano tragamo. Kod reči treba naći njen najdublji, najskrovitiji i najelementarniji smisao. On je smatrao da je Vuk previše nacionalizovao naš jezik i učinio ga neosetljivim za suptilne i skrivene emocije. Zato on smatra da jeziku treba vratiti tajanstvenost i drevnost. U njegovom opusu metafora nije gotova i završena, ona varira u nova značenja, što daje mogućnost da se jedna moderna pesma interpretira na više načina. Ona je poput raskršća koja vodi na sve strane i za nju ne postoje granice. Simbol je po njemu metafora koja je nezamenjiva i ima vrednost sudbine. Držao je dakle do toga da njegove metafore nisu dostigle vrednost simbola. Po njemu jedino nacionalni simboli dobijaju univerzalno značenje (kao što je rodoljubiva poezija Oskara Daviča i Vaska Pope). Savremena rodoljubiva poezija moguća je samo ukoliko su joj simboli univerzalni. Kretajući se u raskoraku poezije ponovo ka metafori, Miljković insistira na tome da je ona načinjena od zaborava. Zato je ona po njemu posvećeni zaborav ili ,,daleko sećanje“. Pesnik zato ne opeva zaborav već se sa njim koristi kao vrstom pesničke metode. Po Polu Valeriju inspiracija sažima stvarnost u znak. Kada se simbol ostvari, prekida se veza između njega i onoga čega je on simbol. Jer je on univerzalan i konkretan po značenju. Sam Gete je smatrao da ukoliko je pesničko delo neshvatljivo utoliko je bolje. Pesnik vidi više od drugih jer sluti i to je njegova borba protiv očiglednosti. Nastanak hermetičke pesme ogleda se kroz veru u ljudski govor. Ona nastaje udaljavanjem od ljudske stvarnosti, noseći istinu u sebi. Kako je i sama satkana od reči, one treba da dočaraju stanje koje postoji pre njih. Zato treba koristiti prostor pre i posle reči ili između reči. Svu tu mentalnu sadržinu koja se javlja pre govora, ne treba zameniti verbalnim u tekstu, već je treba samo nagovestiti. I to isključivo kao simbol, a ne kao sliku, tako da one neće biti konkretne i nepotrebne već magične i neizvesne. Pesma po Miljkoviću nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu. Spolja fosil iznutra potpuno živ organizam. Ona samu sebe stvara i preuređuje iznutra i predstavlja jednostavno mirenje sa životom. Pesma nije sama po sebi cilj. Ona je cilj za nas. Ona nema svoj cilj jer ga je ostvarila u sebi. Njena tajna je u tome što ona sebe nikada ne izneveri, ali izneveri svog pesnika, pa se drugom prikaže kako je nikada ne bi zamišljao. Svaka sprečenost u samoj pesmi osuđena je na nedorečenost i oskudnost. Ponekad i sama mrlja na zidu može da bude reprezentativna i plodonosna, i na osnovu celokupnog doživljaja stvara se hipoteza. Do nje se dolazi proizvoljnim asocijacijama koje nam donose čarobnu nedorečenost, a to je ono što čini jednu modernu pesmu. Poezija je verovatna i istinita samo onda ako omogućava istinu koja se nalazi izvan nje. Stavljajući istinu izvan poezije mi je zapravo oslobađamo od gnomike i nacionalističkih stega. To zatim omogućuje drugačije organizovanje jezika i sredstava unutar nje same. Od te tzv. istine jedino nam ostaje istinoljubivost. Ako se osvrnemo na Aristotela to je svojstvo uma da samog sebe pobeđuje i poražava. Poeziju koja opeva te poraze nazivamo patetika uma. Osuda poezije ogleda se u tome da savremeni čitalac optužuje modernu poeziju za nerazumljivost. Kritičari smatraju da je takva poezija nepopularna jer je nerazumljiva, a samim tim i hermetički zatvorena u sebe. Miljković prema tome krvi kritičare koji nisu umeli da objasne tu razumljivost, nego su je doveli do toga da se na istom nivou nalaze i značajni stvaraoci i smušena blebetika. Zato nam se nerazumljivo u poeziji javlja kao uslovljeno karakterom sredstava i mišljenja. Poezija najpre pribegava klasičnim formama. Ukoliko neguje klasičan oblik to je zapravo samo prividan oblik ili uspomena na oblik, ali ne sam oblik kao takav. Njenim odbacivanjem razgovetnog kao površnog i lažnog, poezija je postala nerazumljiva. Ona je to želela jer se oslobodila formi jasnosti, kako bi mogla odgovoriti na pitanja koja je sama sebi postavila. To što je savremena poezija nerazumljiva ne znači da nema šta da kaže ili ne ume da kaže, već ona to govori bolje od ostalih. Pesnički izraz je dorastao dubini i složenosti sveta tako da ga danas susrećemo i kod filozofa i kod naučnika. Velika poezija od sebe odbacuje površnog čoveka, i ona danas može da bude obuzeta sobom jer je prevazišla taj tehnički stupanj u svom razvoju. Time ona prestaje da biva veština pisanja i postaje veština življenja. Poeziji reči služe kao sredstvo dokazivanja i otkrivanja bića, a ne kao sredstvo komunikacije. Pesnik je nekada pevao bezbrižno, danas on prva rizikujući sebe izlagajući se ujedno opasnostima siromašnog jezika. Cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove jeste izdaja. Jedino na šta pesnik u takvim slučajevima može da računa jesu opšta mesta i nedovoljnosti reči. Stoga je pesnik sretan ako može da nedostatke poezije pretvori u njenu snagu. Miljković se ne slaže sa tim da narod ne voli stihove već ih prosto ne razume. Najpre zbog različitog ugla posmatranja, jer ti stihovi kao da ništa ne znaju o njihovim uspesima, porazima, stradanjima i zato ne mogu da se povežu sa njima. Postoji velika poezija koja je udaljena od svakodnevnosti, ali postoji i ona koja ima za cilj ,,praktičnu istinu“ i ljudske svakodnevne brige. Ona kao takva takođe može izrasti i biti velika poezija. Ukoliko se osvrnemo na pobunu protiv jezika, logike i ukusa, dobićemo njihove različite oblike. U tom kontekstu dva oblika su osnovna: pobuna protiv novog jezika, logike i mišljenja, ili pobuna protiv posrnulosti i neukusa. Međutim, sve ono što je u literaturi donelo pobunu protiv reda, donelo je pobunu u ime boljeg. Pesnik zato nije moralista i nije na njemu da osudi zlo već da ga pokaže. I to je zapravo Bodlerovska koncepcija koja omogućava pesniku da ostane pesnik, dok drugi postaju u tom slučaju moralisti i licemeri. Nekada su pisci bili plašljivi i morali su da pišu ono što ne misle. Danas ono što im nedostaje nije hrabrost, već isključivo talenat. Ono što Blok naziva muzikalnošću jeste svest o veličini epohe koja karakteriše patos stvaralaštva i revolucionarnu poeziju. Prema tome treba afirmisati patos stvaralaštva i izgraditi novu sliku sveta. On predstavlja pesnikov zakon, odnosno princip koji se suprostavlja svakom utilitarizmu koji teži da pesnika pretvori u vulgarnog korisnika neistine kratkog veka. Nikada nijedan pesnik neće izdržati pretvaranje svojih reči u delo, jer je tu isuviše otpada i grešaka. Svet će prema Miljkoviću videti još mrtvih pesnika ako ih ima, ali jedino šta ostaje po njemu jeste pesma koja je ispevana u vremenu. Zato njegova poetika jeste satkana od važnosti oblika i forme u čijem opusu dominiraju tajanstvene reči, slikovite alegorije bojene metaforama zaborava u kojima simboli definišu prostor i vreme, vodeći nas u neki potpuno novi svet. Takva percepcija daje prizmatičnu sliku sagledavanja ,,iza ogledala“, čineći pesnika večnim robom poezije koji slaveći patos stvaralaštva uzdiže pesmu do katarzičnih krugova beskraja. Pesnik je prema tome jednak apsolutu, večan i nepromenljiv.